II. Djulabije

Iz Wikivira, proste knjižnice besedil v javni lasti
Skoči na: navigacija, iskanje
I. Djulabije II. Djulabije
Stanko Vraz
III. Djulabije
Spisano: U Zagrebu, Brzotiskom Dragutina Albrechta, God. 1837
Viri: http://books.google.com/books?id=xYwwAAAAIAAJ&pg=RA2-PA134&dq=valentin+vodnik&as_brr=3&hl=sl#PPA69,M1;

postavila in uredila Anita Hernja

Dovoljenje: Edit-delete-not encyclopedic.svg Dovoljenje, pod katerim je delo objavljeno, ni navedeno. Prosimo, da izmed obstoječih dovoljenj izberete ustrezno.
Stopnja obdelave: 100 percent.svg To besedilo je pregledalo več urejevalcev in je brez tipkarskih in slogovnih napak.
Izvozi v formatu: EPUB silk icon.svg epub      Mobi icon.svg mobi      Pdf by mimooh.svg pdf      Farm-Fresh file extension rtf.png rtf      Text-txt.svg txt


Płynie woda płynie,
     po kamikach huczy, —
Kto nieumie wzdychać,
     miłość go nauczy.
                           Krakowiak.


1.
Onkraj Ilirije
grad stoji na stěni,
U tom gradu tuži
junak zatravljeni ; —

Tuži, prisluškuje
s jedne razvaline,
Nebi li on čuo
glasak iz daljine.

2.
Momci u nědrima
amajlije nose :
Sitnu knjigu drage,
pram svilene kose.

Nu u mene neima
ni stvarce jedine
Srdcu za razgovor,
želja da ga mine.

3.
Toj želji srdašce
jedva da odoli :
Za Njome za Njome
gine, čezne toli,—

Da za jedan pogled
oka Njezinoga
Sva bi sunca dao
od života svoga.

4.
Ja sam sin domaći,
lišen domovine ;
Ja ptica, prolětjem
što pěvajuć gine ;

Ja metulj u cvětju
i šiba na vodi ;
Ja duh, što sad živět,
sad će da izhodi.

5.
Prava ljubav stvara
(to nam je očito)
Od mahnita mudro,
od mudra mahnito.

Što od mene stvori,
dokučit nemogu.
To j' samo Njoj znato
i višnjemu Bogu.

6.
»Neljubim Ljubice • • •
neljubim, neljubim !«
Tako srdce varam,
da mu mir prisnubim.

Nu kad se osvěstim,
mah pamet uvidi,
Svedj kô rěka more
srdce Nju da slîdi.

7.
Posadih za topla
sunčana prolětja
Ljubicu i druga
razna krasna cvětja.

Al zašto uzniknu
samo ti, nevehne,
Te mi s tebe uvěk
jadno srdce vehne.

8.
Vedro biaše vrěme
ljubljena nevina,
Vedro, nu jao kratko,
kô ura jedina.

Vaj! brzo odprši
ko strěla s tetive,
Al od njega věk mi
uspomena žive.

9.
Sad mi pada pogled ;
sad na um Nje lica ;
Sada, kud u crkvu
hodila, stazica.

Sad Nje pěsma mila;
sad Nje cělov sladki,
I vàs raj na zemlji
i čitav věk kratki.

10.
Aj usta, aj usta,
vi ruže mog lěta !
Aj oči, aj oči,
vi sunca mog světa !

Vi ste divnom krasom
momka nadigrale,
Te sada nehaje
neg za vaše hvale.

11.
Plije voda plije,
po kamenju buči,
Tko uzdisat nezna,
ljubav ga nauči.

O ljubavi, ti si
mene naučila
U što je kaljena
tvoja travna strîla.

12.
»Dobar danak, prijo!«—
Nerazumi toga.—
»Božja pomoć, pobro!«—
Nezna ni za Boga.

O sada znam zašto
tuži Slava mati :
Gradi su nevěrni,
sini renegati.

13.
Oj grade oj grade,
spasi ime svoje !
Pa ti meni vrati
sinke majke moje.

Jer bez njih se činiš
men' kô lěpa glava,
U kojoj nestoji
n'jedna misô zdrava.

14.
Božanstveno sveto
slovo od dědovah,
Kuda si nam kuda
iz slavskih gradovah ?

Kud se goděr krenem,
puno j' tvojih traga',
Al nigdě nij' čuti
tebe mila blaga.

15.
U grobu nam spavaš
u grobu sadara,
Na koj luda slěpost
pogrdom udara.

Nu kolo sreće se
kretje bez pokoja :
Sinut će sunašce
i pred vrata tvoja.

16.
O davni stupovi
od věkov bijeni !
Vi kletim rukama
uresa lišeni !

Vi ćete kô Memnon
za koj dan zamněti ;
Jer od Slave sunce
opeta zasvěti.

17.
Gdě si, dušo moja ?
Bogom posestrena !
Mila kano pěsma
iz davnih vremena'.

Čuj, ja sam bez tebe,
bez tvog oka mila—
Kano sivi sokô
bez desnog krila.

18.
Pokri mi rukama
oči, ma milena!
Da negledam prikor
tvrdoga vremena!

Rečju svojom sladkom
razgovori druga,
Da nečuje kletvah,
uzdisajah, tuga'.

19.
Gledaj kolut sunca
na zapadu gdi je :
Jedna pola světi,
drugu gora krije.

Eto ti prilike
srdca moga živa,
Gdě ga pô u slasti,
pô u tuzi pliva.

20.
Kad mišljenje moje
.světa je već trudno,
Tvoju vadim sliku,
smatrajuć razbludno.

Razmniva tol lěpu
dušu joj nadane,
Te joj žao, kad treba
š njom da se razstane.

21.
Makar šta gledao,
mislio štagodi,
Svak pogled i misao
opet k Njoj me vodi,

Te me primorava
sudit bez uklona,
Od čitavog světa
duša da je Ona.

22.
Vi—karanfil cvětje—
ustne čudokrasne ;
Zubići, od kojih
isti biser gasne :

Vi ste srdca jadi,
vi i radost tiha,
Te s Vas tuži junak
kô stravljena Psycha.

23.
Ona rečca ljubka
kano glas tambure ;
Pogled, koji rodi
srdcu mile bure !

O gdě su ti hari ?
gdě je čar tih dika'?
U njih meni stoji
radost svakolika.

24.
Čuješ me, grlice,
što uza svog druga
Lahkokrila letješ
put toploga juga !

Kaži Njoj: »I on bi
došo s nama k tebi,
Da ga huda sreća
proganjala nebi.«

25.
Mirišuć najlěpšim
cvětjem zavičaja,
Dělite s', větrići,
put onoga raja!

Pa Joj se na čelo,
lica svaki spusti,
Šaptjuć: »Dolazimo
š njegvih željnih usti'.«

26.
Aj neslušaju me :
igrajuć bez brige
Nose cvětje-lištje
iz Vesnine knjige ;

Těraju metulje
i drobne ptičice,
Cělivajuć potok
i rumen-ružice.

27.
Pěvam svoju sreću
crnookim děvam ;
Ali neslušaju,
što od srca pěvam.

Sestrimim jih videć
slovenske obraze ;
Al diveć se stranim
rěčim, odilaze.

28.
Ja se tužim čreti,
al tu nij' slavulja :
Otrovna po travi
sama puzi guja.

Tužim u lug: i tu
svaka šuti ptica,
Odgovarajuć mi
sama kukavica.

29.
Oj ti kukavice,
pěvačice vaja !
Ti jedina vilo
padnutoga raja !

Puno j' slična tvoja
mojoj majci sgoda,
Kâ u crno zavi
sa svog se poroda.

30.
Eno ti je gora,
jadna i nesretna,
Koja obrvama
vlada polja cvětna.

Tamo je tudjinca
digo car paklenski,
Kažuć kud se stire
mili raj slovenski.

31.
Eto ti pred vraga
tudjin nica pane,
Tě kô Bogu njemu
klanjati se stane.

Pa se raztrkaše
kano gladna pseta
Čete mu, da města
poharaju sveta.

32.
S oružjem uz vojne
leže žene mrtve ;
Vrag pali dvorove,
vragu dužne žrtve.

Slušaj, brate, slušaj
kak zveče veruge,
U koje děčicu
koju sa poruge.

33.
Ti Plaču, ti krajna
slavska stražarnice,
Brojio si uzdihe,
vidio suzice ! —

Kada se praštahu
s rajem děca Slave,
Prisiljeni da ga
bez grěha ostave.

34.
Pod tvrdim se dubom
sruši cvětna lipa ;
Zemlju bije tudjeg
kopito paripa.

Ej zlatna Slobodo,
i vedra pravice !
Zašto vi od Slave
odvratjate lice ?

35.
Ja se molih Ladi ;
al dočula Vila,
Pa se s razcviljenim
srdcem posestrila.

Oj mâ Vilo, prosim :
ajde mi odatle,
Da nenosim, vajme !
dva put srdca žale.

36.
Stravljen Deljan Daphnu
slědjaše da dvori,
Al u lovoriku
nebu ju pretvori.

Samo ljubav prosih
od najlěpšeg stvora,
Al nebo mi nudi
věnac od lovora.

37.
Čitav dan Slovenka
pěsme bi mi pěla,
A ja bi jih volio
nego spěv angjela'.

Al sad s jedne cěnu
svaka pěsma gubi —
S jedne rajske pěsme :
»Sadila sam, ljubi !«

38.
Drobna žutovoljka
žuberi u lugu ;
Ždrali složnim redom
putuju pram jugu.

Pram jugu, pram jugu
iznad triuh rěka'
Uvěk mene zove
krasna jedna seka.

39.
Krasna rajska seko,
ti Ljubice moja !
Zašto me ti zoveš,
mamiš bez pokoja ?

Bog je odsudio,
pa medju nas jadne
Tri metnuo gore
i tri rěke hladne.

40.
Zato valja tužan
da ja ovkraj stojim,
I vlastitom krvlju
svoje jade gojim.

Jer ja nisam ptica,
bi brěg preletio,
Nit riba, bi vodu
preplivati smio.

41.
Cvate li u tebe
(Kaž mi, dušo draga !)
Dragoljub, ljubica,
vratiželja blaga ?

U mom perivoju
sve već Vesna mila
Čudotvornim prsti
cvětje razpupila.

42.
Po mom perivoju
da ti j' pogledati,
Kako trator lista,
kako ruža cvati ;

Kako po jablanih
zujuć pčele letju —
I zlatokrilaši
metulji po cvětju.

43.
Oj ljubice moja !
gdě si mi ti, gdě si ?
Ajde, draga, gledat,
što moj vrtlić resi.

Gle pitome ruže
rumene kô zora • • •
Pozdrav mi ju, sunce,
onkraj rěkah, gora'.

44.
Sava su i Drava
dvě rodjene druge,
Koje se sastaju
nakon staze duge.

Bog je lěpo složio
dva stvorenja mlada,
Ali škoda te ih
svět razstavlja sada.

45.
Krotka je Nje duša
kano golubova,
A Nje ime sladko
kano med cělova'.

Al šta mi to hasni
dobro najugodje,
Kad nebo i zemlja
razstavlja me od Nje.

46.
Zdravo meni bio
ti zeleni gaju !
Gdě slobodne danke
krotke vile traju :

Zatravljen, razcviljen
padam ti na krila,
Nebi l' mi tvâ usta
rane ohladila.

47.
Cvětokitna lipo !
tebe u svôj srdi
Niti Perun žarkom
strělom nenagrdi.

Oj dovol', u hladu
tvom da se zakloni—
Putnik, što ga Perun
vazda strělom goni.

48.
Ti mladjahna brezo,
děvo punokosa !
Sjajnim te biserom
kiti rana rosa.

Primi vruće jade,
děcu moga sàrdca,
Ljuljajuć u zibci
hladna povětarca.

49.
Aj vi tankostruki
visoki topoli !
Šaptajućim lištjem
sliko srdčne boli !

Aj tresite jače
plahe svoje vlase !
Da to tužno srdce
zaboravi na se.

50.
Čujte gajske vile,
drage mi nad svime
Vi drobne ptičice
Bogom posestrime !

Zdrave i slobodne
svedj od lovca bile,
Pa tu zašlu sestru
u kolo primile !

51.
Pěvče zatravljeni,
zlatokljuni kose,
Što ti se pěsmice
zelen-lugom nose!

Znam za jednu ljubo,
što je lěpša tvoje,
A za njom uzdiše
vazda srdce moje.

52.
I ti hladne črete
pustinjače stavni !
Sladjani slaviću,
Vesne sinko slavni !

Samo jedan glasak
treba ti do žica',
Da te u raj uznese :
krasan glas »Ljubica.«

53.
Ajdmo, pěsmo moja,
gor u Jeruzalim,
Da kip zavičaja
pred tobom razgalim !

Pa odtud u rode
i věkove pričaj,
Koli drag i krasan
naš je taj zavičaj.

54.
Modra se ravnina
pruža pram iztoči,
Kôj nestižu kraja
nit sokolske oči.

Kan da hoće bozi
tim da te uvěre,
Da končinam slavskim
tuda neima měre.

55.
A s ostalih stranah
u poluokrugu
Pašu ga planine
od sěvera k jugu.

Izsred njih se dižu
redom razsijani
Kô oriaške straže
gorski velikani.

56.
Gle tamo k sěveru
Klek i Hum-mogila,
Gdě sa slavskim slovom
nesta slavskih Vila'.

Samo još glas pětja
pěvice izdava,
Da i tim vladaše
něgda ustma Slava.

57.
A ondě na rubu
sěvernog prostora—
Lašta se Vildunska
i Gradačka gora.

Vrag tu uguši Slavi
děcu u kolěvci —
Prě neg zapěvaše
slavskog jutra pěvci.

58.
Medj modrim sěverom
i rujnim zapadom
Viri Golubinjak —
gora s bělom bradom.

K njoj s gor južnih pada
pěv slavskih děvicah,
Kô majke, kôj umre
ćerca jedinica.

59.
K zapadu Boč stoji
i glave Pagorja,
Sred zapadajućeg
sunca alem-morja.

Dva oltara — noći,
gdě za dobe mrtve
Mat' priroda pali
Višnjem tajne žrtve.

60.
Do njega Rogatčka,
s věncem vrh temena,
Prama nebu pruža
silna svâ ramena ;

Kan da hoće čelo
da mu ljubi jasno,
Što ju u pravěku
stvori toli krasno.

61.
Od juga se dižu
Kalnik i Ivanska,
Bi reći tri kule,
tri mosta slavjanska.

Gle preko njih do dvě
rukuju se grane,
Da u bratskoj slozi
prava si obrane.

62.
U tome okviru
kô sag dragocěni
Krasan zavičaja
kip je uhvatjeni —

Kip od zavičaja
kitna i ugodna :
Brda lozoslavna,
polja žitoplodna.

63.
Gledaj oko sebe
u dole cvatuće :
Po njih raztrešene
lěpe běle kuće;

A po brdih crkve,
dvore sa gradići,
Kô gljive, u šumi
što ih vidiš nići.

64.
Jesi l' ikad ginuo
po žudjenom kraju,
Gdě pokoj i sloga
i ljubav vladaju?

Stresi ovdě prašak
s umorenih nogu',
Pa se prostri nica
pojuć: Slava Bogu!

65.
Slušaj, srdce, slušaj
sladjana imena,
Što blagim slovenskim
krstom su krštjena!

Sladjana i sladja
od pěsnih slavulja,
I krajine lěpše
od krilah metulja

66.
O vi Godoměrci,
Radoslavci slavni!
Vi ste glasno groblje
od věkovah davni'!

U tom groblju dědov
počivaju glave,
Věncem ověnčane
prezirane slave.

67.
Tu si gnjezdo gradi
orao vatrokrvi,
Nehajuć, što viču
kraljići i crvi.

Mrzeć nizke plote
i pojuć sve jače
Krilma u visine
k suncu se primače.

68.
Leti nebom, leti,
orle domišljati !
Skupi rajskih zrakah
i s neba se vrati ;

Pa nad zavičajem
spusti vita krila,
Nek se tvom slobode
pěsmom bratja mila.

69.
Čuješ li ti pěsme ?
to nij' pěnje ševah,
Grlicah, slavuljah,
već slovenskih děvah—

Děvah, kojih lica
kano ruže sjaju —
Cvětom, kîm su cvale
prě grěha u raju.

70.
Tko nij' slušao kako
Slovenka govori,
Nezna kako rajski
angjeo s ljudma sbori.

Tko nij' ljubio njenih
rumenih ustana',
Nezna što je šećer,
što l' nebeska mana.

71.
Tko nij' slušao njeni'
pěsamah ljubezni',
Nij' ljubavi ćutio
razblude, boljezni.

Tko nje slušao nije
pěvat »svet—svet—sveta«
Nezna kâ ga razkoš
čeka onkraj světa.

72.
Oj Slovenke krasne,
vi morske deklice!
Od kolěvke moje
krotke grličice!

Oj Slovenke, Bogom
posestrime mile!
Bile věk zelenim
našim gajem Vile!

73.
Věk vam duša čista
i nevina bila!
Tudja zmija srdca
vam neotrovila!

Čuvao vas angjeo,
neba sinak prosti,
Svedj vas nadkrivajuć
štitom narodnosti!

74.
Mile Godoměrke!
mile Radoslavke!
Ljubezne i krasne
vi ste běloglavke.

Nu hman ste mi krasne
kô Vile od gora',
Jer u srdcu mojem
već nesta prostora.

75.
Oj krasan si krasan,
ti moj zavičaju!
Kakve u tebi, nigdě
ruže necvětaju.

Čini se da Bog te
stvori, kraju ljubljen !
Da jadnu Slovencu
vrati raj izgubljen.


76.
Sve dalje i dalje
leže brda sama —
Kano lěpa modra
svilena marama,

Što se s povětarcem
dugo igra, titra,
Po tom na tle pane
puštena od vîtra.

77.
Tamo u tri turnja
stoji mlada mati.
A do nje šarenu
vidim zibku stati.

U njoj pojuć čedo
crnooko šika,
S kojeg bit će slava,
bit joj věčna dika.

78.
Širi krila, širi
moj sokole bistri,
Pram Labi i Visli,
Dunaju i Nîstri!

Žuri se kô pčela
zujuć oko trave,
Kitne pletuć věnce
za hramove Slave.

79.
Žitom ogradjena
s desne Tiva stoji,
Hrabrih vitezovah
silu što zadoji, —

Što nose kô trěsci
na konjma visokim
Poraz četam, koljuć
mačem ih širokim.

80.
Kod Mure razbiše
srdca hrabrenoga —
Vraga, odpadnika
Slave, věre, Boga; —

Vraga, odpadnika,
koji kleti ište
Oskvrnut im postelj
i sveto ognjište.

81.
Kod Chluma vukoše
vruća kola Slavi,
Rad šta ona na nje
po zvězdu postavi.

A oni ih svojim
vodjam prikopčaše,
Samo čast od ranah
sebi pridržaše.

82.
Oj nehari světe,
robe omamljeni!
Trikrati slovenskom
krvcom odkupljeni.

Od Boga mi našo,
što ti ruke klete
Dižeš da pogrdiš
obraz Slave svete!

83.
Ah hman ju bijete,
vi ruke proklete !
Svanut će Gjurgjev dan,
velik dan osvete.

Mati mâ tlačena
po krvavoj cesti —
Junački će na vrh
gvozden križ donesti.

84.
Tad će se otvorit
nebo žarom zlata,
Zlatno sunce sinut
i pred njena vrata.

Srušit će se světu
žrtvenik krvavi,
Dignut věčni hrami
i Bogu i Slavi.

85.
Do Tive Tesalja
prostire se ravna —
Od habrih konjicah
majka plodna, slavna.

Konjah, što po zraku
pasuć glave nose,
I na trčni mejdan
hitri větar prose.

86.
Više glej zelenu
glavu diže brdo !
Tamo kán vladaše
pleme svoje tvrdo.

Odtuda po světu
kunuć ukaz razsu —
Kano kletvu pakla,
danas još na glasu.

87.
Jao ! taljige škriplju,
u nje uhvatjene
Kô sirote cvile
Duljebinke žene.

Eto tvrdi, divji,
paki, neznabožni
Vozi se gospodar
Obarin uzmožni.

88.
A gle izza njega
žedno ljudske krvi
Pleme od Harpijah
pritisnu, privrvi.

Kao strěle otrovne
po světu razprši,
Da od slave drěvo
narodom razkrši.

89.
Evo (grozna vaja !)
drugo jato srdi',
Koe na pokušanje
posla udes tvrdi.

Al se slavno izni
Slava iz te vatre ;
Jer nje srdca porod
sve ih listom satre.

90.
Šta se žari s dalka ?
Ni l' to zrak sunašca ?
Nij' još ta žar-ptica
digla se iz gnjezdašca.

Turci, bratjo, Turci
sa srdjbom se kletom
Digoše kô pakô
nad nesložnim světom.

91.
Kud vrve, izza njih
otvara se groblje ;
A izpred njih cvileć
trta jadno roblje.

Saharani stoje
gradovi i polja,
A nad njimi mučeć
caruje nevolja.

92.
Evo za lisicu
hitru odtěrati,
Blago krotko janje
s vukom se pobrati.

Polja procvatiše
opet kitnim žitom,
Netlačena više
poganskim kopitom.

93.
Ali krsti vuka,
a vuk će u goru ;
Pa on opet doć će
gladnii tvom toru.

Kumi ga i brati,
a on od oběsti
Kleti će iskreno
srdce ti izjesti.

94.
Čuj jauk staracah,
plač ženah, děčice !
Jesu l' uzkrsnuli
Obri iz grobnice ?

Těra l' Mogol čeljad
kandžijom u bitku ?
Vadi l' opet Turčin
demeskinju britku ?

95.
O gorja Obarah,
Turak' i Mogola' —
Diže se vragovah
čopor-četa hola.

Da, bratjo ! pitomče
tudjega prěkora —
Zmaj šestoglav opet
čeljusti otvora.

96.
O mâ jadna mati !
Eto zmije klete,
Koju su grijale
tvoje grudi svete.

Ti si ju svom krvcom
kô bušac hranila,
A sad od nedraga
hodi do nemila !

97.
Čujte trublju slave :
Na vrance, na vrance !
Da skršimo klete
naših rukuh lance !

Ajd stlačimo u prah
vragov jate prîke,
Dižuć svetoj Slavi
věčne žrtvenike.

98.
Al primir' se, brižno
ti moje srdašce !
Još nije ugaslo
na nebu sunašce.

Sginut će taj čopor
kô kip grozna sanka
Od blagog svanutka
luči — běla danka.

99.
Golube, golube,
ljubezniva ptice !
Kako je bez tvoje
Tebi golubice ? —

Nemoj pitat, brajko,
kako j' srdcu momu ?
Lahko možeš čitat
to isto u svomu.

100.
Kudgoděr hodio
putem ili stazom,
Svuda se sastajem
s Tvojim ja obrazom.

Tako on svedj stoji
u mojim mislima
Kô žudjeno zdravlje
onom, koj ga nima

101.
Gledao ja pod večer
kroz take prozore —
U zelen-prodole
il na modre gore, —

Slušajuć slavulje,
gdě uz drage poju :
»Oh i Ti pěvaše«
(vapim) »dragu svoju.«

102.
Kad se šetjem dolom,
gdě potok romoni,
Jug se cvětjem titra
i metulje goni.

Tu moram priznati
gorko uzdisajuć :
»I mi dva se igrasma
lica cělivajuć.

103.
Kad na krovu gledam
bělane golube,
Gdě se krilma grle,
očice si ljube :

Čini mi se kan da
iz srdca mi glasi :
»Tak i Ti ljubjaše,
al su prošli časi«.

104.
U vrtlju je ruža
ljubljena od dana,
Stidna kô děvojka
prvom cělivana.

Oj ružo oj ružo,
prvi Vesne dare !
Ti cvatiš, a moju
možda grob već tare.

105.
Oj vi gusti luzi,
i visoke gore !
Dignite vi svoje
zelene zastore !

Da se nepokojna
duša osvědoči,
Gdě su sladka usta
i one crne oči.

106.
Mrklim nebom letju
munje i grom ljuti; —
A moju mi dušu
tužna misao muti.

Hoće l' se razvedrit
skoro svod nebeski ?
Hoće l' se razpršit
magle, grom i trěski ?

107.
Ogrnula si se
plaštem magle tamne, —
Nemoj, južna goro,
šaliti se sa mne.

Proučih nebesa,
te znadem doista,
Da i za maglami
ima neba čista.

108.
Ljuti jastreb može
razpršit golube ;
Al nemože činit,
da se već neljube.

Ej zalud svět naju
razstavi, raztuži :
Što bo Višnji složi
věk se nerazdruži.

109.
Prigrlih od světa
krase svekolike,
Da izhitrim pravi
kip Tvoje prilike.

Nu kad Tebe gledam
u oči, od stida
Iz rukuh mi pada
dělo Pierida'.

110.
Da mi je namočit
kist u lice zore,
Il u oči sunca,
il u zvězdah more ;

I da taj oděnem
Kip koprenom dúge,
Jošte Ti po tělu
Nebi bilo druge.

111.
Da mi'e skupit miris
ruže i dragoljuba,
Pa stopit u jedno
s krotkoštju goluba ;

Tim življem nadahnut
Tvoga těla dike,
Još Ti duši nebi
imao prilike.

112.
Nu Višnji će dati,
šta ištem, ljubljena,
Kad jednom smrt—běla
prigrli me—žena.

Dà, onkraj ću Tebi
nać priliku pravu
Na čelu angjelah
pojućih joj slavu.

113.
Eto djulabije,
jabuke crvene !
Od njih Ti sagradih
ponude kitjene :

Primi od milosti,
dušo, dar u pěsmi
Od onoga, koj Ti
prstena dat nesmi.

114.
Zašto zvězda blista ?
zašto cvět miriše ?
Zašto slavulj poje,
i pojuć uzdiše ?

Tko mi to razrěši,
taj hoce i znati,
Zašto neprestajem
pojuć uzdisati.

115.
Slušao neslušao
slavulja grm gusti,
U vilinski način
slaže drobne usti.

Tako ni ja slave
netražim, necěnim,
Što propěvam danke
duhom uznešenim.

116.
Prsa moja puna
od ljubezne sile
Na usta mi metju
pěsme tužnomile, —

Da mi samo čuje
cvil tužna srdašca
Ona, koju ljubim
do slědnjeg uzdašca.

117.
Što si mi razrěšit
srdce i ustnice
S neba došla, Lade
ćerce mljezimice !

Slušaj sad pěvaoca
od domaće grane,
Što j' daleko prognan
u dubrave strane.

118.
Tako amaneta
majke drage toli !
I križa, pred kojim
i Ti i ja moli' !

I dobe, s dětinstvom
što Te razstavila :
»Ja Te ljubim, ljubim,
ljubim, děvo mila !«

119.
Tako crnih očiuh
i crne ti kose !
Tako svih cělovah,
što dušu uznose !

Tako ti pokoja
u ljubavi krila' :
»Ja Te ljubim, ljubim,
ljubim, ljubo mila !«

120.
Tako od sastanka
omamna veselja !
Tako od razstanka
nepokojnih želja' !

Tako ti ljubavi
gorkih, sladkih strîla':
»Ja te ljubim, ljubim,
ljubim, dušo mila!«

121.
Tako višnjeg Boga,
koj nam duše sdruža !
I lukava světa,
koj nam pelin pruža !

Tako sastališta
onkraj světa prěka :
»Ja te ljubim, ljubim,
ljubim uvěk věka' !«

122.
A sad podjte u svět,
koj vas je dozivao ;
Ja sam suzam' kupao,
srdcem vas sagrîvao ;

Kaž'te, ako Vaše
ugadja mu lice :
»Nas je porodila
lěpost od Ljubice.«

123.
Ajdte, děco moja !
širom běla světa,
Kano drobne pčele
od cvěta do cvěta ;

Pa gděgod vidite
branit Slave dobro,
Svakom nazivajte :
»Božja pomoć, pobro !«

124.
Nu kako se pčele
vratjaju košnici,
I vi se vratjajte
s tom rečcom k Ljubici :

»Lěpo je u světu
na ljudskom vidilu,
Ali je najlěpše
na majčinu krilu.«