Cvetje slovenskiga pesničtva/Piesmotvori dodani iz ilirskoga.

DIO PIEVNI.

Molitva Jeremie proroka.

Spomeni se gospodine
Što se nami, vaj, dogodi:
Ah razgledaj sa visine
Naš pretežki prikor odi.

Silnieh tudjin' vlast moguća
Naše plienit bitje ustaje:
Naše otčinstvo, naša kuća
Inostrancim podana je.

Sirote smo: jer nemilo
Otci naši màrtvi ostaše:
Udovičko u càrnilo
Upale su majke naše.

Izmierenu suhiem zlatom
Vodu, vajmeh, mi pijemo:
I pod silu jakom platom
Pusta dàrva kupujemo.

Za gàrlo nas silnik hudi
Potezaše, ko zvier plahu:
Ni svakdanji naši trudi
Željni pokoj nahodjahu.

S Egiptom smo, jur pri grobu,
I s Asirim mir sklopili;
Da bi našu praznu utrobu
Maliem kruhom nasitili.

Bože, ne mi sagriešismo,
Neg naši otci, kieh nije veće:
Sasviem time podnieli smo
Sve pedepse njih najveće.

Na našoj se vidiè glavi
Podložnoga oblast puka;
I nitko nas ne izbavi
Iz njegovih tamnieh ruka'.

Jer zlotvorska sablja tamo
I pustinje zasiedaše,
Kruh neimasmo; neg li samo
U požudah duše naše.

Koža naša suha 'e sada,
I žestokoj slična peći
Cieć navale silna glada,
Ki nas hara gospodeći.

Kàrvnom rukom obiešeni
Poglavice ružno biše:
Ni kàrvnici nesmiljeni
Pred starcim se zasramiše.

Nepošteno mladce dilo
Osramoti velmi, i rasù:
Diecu gorko, i nemilo
Pogubili dàrvima su.

Nije na vratieh starca znana,
Nije tko pravdu činit haje:
Mladieh piesnik'družba izbrana
Pri nevolji zamukla je.

Svaka nam se radost skrati,
Sàrca naša nemir uze:
I piesan se naša obrati
U žalosti, tužbe, i suze.

Izgubiše naši prami
Krunu, s koje svietli bismo:
Vaj, i lele tužniem nami,
Pokli težko zagriešismo.

Eto naše sàrce plačno
Pečali se, boli, i gine:
Eto uživat sunce zračno
Nedadu nam màrkle tmine.

Jer Sionski vàrh presveti
Poraziše smione guse,
Po kom puste sred goleti
Gladne kune šetaju se.

A ti o Bože, i tva dika
Božanstvena minut neće:
I živieti do viek vika
Tvoje slavno prestolje će:

Ah čemu ćeš pukom tvoime
Zaboravljen uviek biti?
Da li ćeš nas po sve vrime
U nezgodah zapustiti?

Obrati nas: i obratjene
Najt ćeš tvojoj pomne u hvali:
Povrati nam dni žudjene
Od početka ké smo imali.
I. Gjorgjić.

Psalm 93.

Većkrat griešnici živu za koje vrieme bez pedepse, kao da previšnja pravda nehaje za ljudske krivinje, i kao da nečuje plač i tužbe nevoljnih pravednikah pritisnutih silom i nepravdom samosilnikah uzvišenih. Toga radi sveti prorok ovom piesnom Božji sûd progonjenim u pomoć zaziva, i kaže, da svemoguća providnost sve zna i vidi, da se uzteže do vriemena, i da napokon pomaga pravedne, a opake satirá.

Trieskoviti Bože osvetni
Što se tajiš, što ckniš^[1] veće?
Odkrij lice, ter izmetni
Oganj sàrdčbe netàrpeće:
Uzvisi se, Sudče od svita,
Vàrh prestolja plemenita.

Na oholih smienstvo opako
Težkom platjom daj zamienu:
Jer dokle će, jao, ovako
Stiecat griešnik slavu i cienu?
Dokle cvasti s ćudi smione
Tko u zloćah grezne i tone?

On iz ustah poplavicom
Rieči lieva ponosite:
On besedom zatočnicom
Mormoreći snahodi te:
Pače i još se na te prieči
Dielom hudjim hude od rieči.

Gledaj poraz naš čemerni,
Gdie kàrvnici biesni i hàrli
Snižili su tvoj puk vierni,
I baštinu tvú satàrli:
I razsuli u životu
Udovicu i sirotu.

Pridošaoce s mieštanima
Poklali su i posiekli:
I k tomu su medju njima
Priložili još i rekli:
Bog Jakobov niti vidi,
Niti pozna, tko ga uvridi.

Čujte vi, ki nesviestni ste:
Čujte pred svim pukom ôdi:
Vi, kim duše prem nečiste
Nerazborna siena obhodi:
I naučite, ká vašima
Bezumnost je pod riečima.

Da li Bog, kí izhitrio
Uši i ljudsku zenicu je,
Sliep i gluh se ostavio,
Ter nevidi, ter nečuje?
I što umàrloj dao j' potrebi
On neumàrli neima u sebi?

Da li Bog, kí narodima
Platjá svako krivovanje,
I ki uzdahnu svim ljudima
Razložito, razbor, znanje,
Neće vami zabaviti
Na nerazbor tak očiti?

Pravdo općena, ti proziraš
Iste naše misli u nami:
Ah jao, da ih nezamiraš
Prepunjene taštinami;
Pokli u našem sàrdcu što je,
Razmi (izvan) tebe, sve tašto je.

Blago onima, kim zrak Božji
Tvoj u sàrdce vik prionu:
Kih Ti uviežbá, i podloží
Prenarednom tvom zakonu;
Da pokoje kroz najdraže
Svaki uz tebe trud utaže.

Da počinu tvom u skutu,
Čim dni minu svim najgori,
Ter griešniku potisnutu
U dno pakla grob se otvori,
Jer ti ljubiš tvoj puk, i ti
Neć baštinu tvú pustiti.

Ti sad mučiš: vrieme doć' će,
Kad tva pravda s našom česti
Oglasit se očito će,
I na strašni sûd zasiesti,
Za prigàrlit pod obranu
Pravoviernost poplesanu.

Tko da sa mnom podigne se
Prot zatočnom protivniku?
Tko da na boj stane, i strese
Nesmotrenom vlast griešniku?
Tko da pod moj stieg se skupi
Ter vojuje i neustupi?

Ah ne ini, neg ti od boja
Bože, i kralju preuzvišeni;
Jer da nebi pomoć tvoja,
Tolikrat me ká zasieni,
O malu bih u to doba
Nastanio se u dno groba.

Pače i nukan na grieh, ako
Rieh ti: Moj duh pada i gine;
Uzdàrža me tajčas jako
Tvoja milost gospodine:
I množ bolih, kim tugovah,
Osladi me i obradova.

A kó čudo, da ti tada
Slobodi me od krivine:
Jeda li se tvoj priklada
Sûd prestolju zle sudbine,
Kój zakon je čestokrati
Još i pravih potvorati.

Ona hita, tko kriv nije,
I pravednu kàrv osudi;
A ti, o ćaćko, sad i prie
Utočišće mé si svudi:
Ti má pomoć, ti svakdanja
Tvàrdja i temelj moga ufanja.

Ti svu zlobu na zlobnike
Izvratit ćeš, kao dostoje:
Rasut će se oni u vike
Veličanstvom zloće svoje;
Kad ih ruka tvá primože,
Gospodine naš i Bože.

A sad draga sried romona
Pojmo diela slavna i dična
Od jedinstva nerazdiona
I od Trojstva nerazlična:
Da kao dosad, po sva lieta
Bog pohvalu stieče i srietá.
(Iz Psaltira prevedenoga po Ignaciu Gjorgjiću, štampanoga u Benetcih lieta 1727.)

Utieha Ilirii.
(Prigodom proglašenja ustava Sàrbskoga 1839.)

Ilirio, Bog je s tobom!
Stresi pepeo s tvoje glave:
Neplač' više sad nad grobom
Niekadašnje tvoje slave.

Vieruj, prazna rieč da nije:
Da se opet podić bude,
Bez krivine pao koi je
Pod udarcem srieće hude.

Sladka čuvstva od pokoja
U vieke ti biehu mila,
A na kàrvav zanat boja
Viekoma si ti màrzila.

Voće sadit, stado pasti,
Grade zidat, piesne pieti,
Ine dike, ine slasti
Nisi znala na tom svieti.

Lakom Rimljan, Frank nemili,
Hun pakleni, Turčin smieli
Raj tvoj jesu razorili,
Al ti nisu slavu oteli;

Jer ne hrabrost, već bezbrojni
Potlači te broj njihovi, —
To Metula zidi bojni
I Kosovo svietu slovi:

Znak, i u našeg da je puka
Moć velika, prem plug vodi,
Razbojnička kad mu ruka
Žudi podat smàrt slobodi!

Nu čemu bí tvoja snaga?
Nie Solina, Sisak pade,
Od Metula nima traga,
Ture plieni sàrbske grade.

Ali ni zlo viek netraje,
Zla i dobra srieća leti:
Novi dan ti sad nastaje,
Sunce i tebi opet sveti.

Što ti otè nebrojeni
Broj dušmanah, sve to će ti,
Sàrb i Horvat sjedinjeni,
Vieruj, natrag još donieti.

I starom će slavom ime
Opet sinut Ilirie
I dičit se rod tvoj njime,
Kako se je dičio prie.

Zato stresi pepeo s glave,
Ilirio, i nad grobom
Niekadašnje tvoje slave
Neplač' više: Bog je s tobom!
D. Demeter.

Jeka od Balkana,
ili
Suze bugarskih, hercegovačkih i bosanskih Hristjanjah.

Svemu svietu svitje zora,
Kod Balkana nema dana!
U sried gorcieh suzah mora
Gori, gori, ljuta rana,
Koju robstvo zadadè.

Robstvo hudo, robstvo kleto,
Kad će tebi svàrha biti?
Kad će sunce blago i sveto
Od slobode se roditi,
Da prosvietli màrku noć.

U najdaljoj svieta strani
Već istine i slobode
Dan dopire. — Veće brani
Od Càrnacah divlje rode
Svete pravde zlatni štit.

Samo gore od Balkana
Od vapajah tuge ječe,
Gdie slobodi nema stana,
A verige robstva zveče,
Koje vežu Hristjana!

U zabitne svieta strane
Slovo već se širi viere,
Da spasenja sunce grane
Sveme svietu, — da neviero
Konac jednom nastane.

Nu vriemena gdie u davna
Spasovo se slovo čuše,
Gdie davnosti diela slavna
Ugled jesu kriepke duše:
Tu se ruši viere stan!

Čuj me dakle otče blagi,
U kôg krilu svi su svieti
Koi vid mi dadè dragi,
Da istinu mogu zrieti, —
Tvôga stvora sliši plač!

Na kamenoj evo stini
Bugareći Bugar siedi,
U zdvojenja strašnoj tmini
Ufajući k tebi gledi:
Gospodine smiluj se!

Srodne puke daj prosvieti,
Težku biedu da poznadu
Svoje bratje; — te ih sieti,
Da izpune našu nádu,
Da nam dadu slobodu.

Čujte puci! Slave sini,
Kê junačka majka rodi.
Nij' vam sàrdce nalik stini
Od kamena, da vam godi
Bratje vaše nevolja!

Spomenite vaših dieda'
Slavna diela! ... Da ljubite —
Viečni Bog vam zapovieda —
Vašu bratju. Izpunite
Puci, — božju zapovied!

Stare moći dajte od sna
Probudite! ... Evo slave!
Neuvehla, blagonosna —
Za vitežke resit glave, —
Dosti evo lovora!

Ustanite puci oda sna!
Poslušajte, kako cvile
Sitna dietca; (nije basna!)
Kako turske divje sile
Kćercu majci otimlju.

Od Mostara tužne glase
Poslušajte ... U sried zime
Siedi starci kako kvase
Gore kàrvju; kako ime
Zahman sinka nariču.

Ime sinka, koi bliedi
U tamnici, ili u grobu.
Majku čujte, kâ pram siedi
Tàrgajući divjem robu
Kletvu neba dozivlje.

Mlado čedo, gle! zavito
U povojih ledna sniega,
Pokraj majke tu pokrito.
Smàrt uljulja nju i njega
U kolievci od leda!

Boso, gladno i brez ruha
Tuj u majke plače jedne
Njih petero ... »Daj nam kruha!«
(Sirotice viču biedne)
»Tri smo danka bez kruha!«

»Oj dietčice, danas samo
Počekajte, dok se domu
Povratimo ... Skoro tamo
Kraj će biti vieku ovomu
Od nevolje žalosti!«

Tako nádom majka pita
Gladnu dietcu. — Sinak mali
Ponajludji nju zapita:
»Turčin kuću nam upali. —
Gdie je sad naš, majko, dom?«

Biednoj majci tad niz lice
Gorcieh suzah potok teče. —
Gledeć tamo gdie zviezdice
Noćju sjaju, tužna reče:
»Tamo ... dietco ... naš je ... dom.« 

Svemu svietu svitje zora, —
Kod Balkana nema dana!
U sried gorcieh suzah mora
Gori, gori, ljuta rana,
Koju robstvo zadadè!

Aleksandro! dobitniče
Od Perzie! ... Kastriotiću!
Kôg junačtvo i Turci diče ...
O vitežki Kraljeviću!
Od Prizrena sunašce!

Sjajne zvezde bolje dobe!
Vlast nad kojim nema tmina,
Otvorite vaše grobe! ...
Gle! ... to vam je domovina!
U verigah tužni rob!

Aleksandro, ćordu hvati!
Kastriotić! Kraljeviću!
Vito kopje i mač làti,
Te pokušaj svaki sriću,
Po niekdašnjoj navadi!
Ognjoslav Ostrožinski.

Sliepac na saborima siedeći.
(Narodna.)

Mili Bože na svemu ti fala!
Mili Bože i nedeljo mlada!
Mili Bože, pomozi svakome,
Svakom bratu i dobru junaku,
Koji ore, pa sirote hrani,
I sirote, i càrva i mrava.
Darujte me, hranitelji!
Hranitelji, roditelji;
Darujte me, bratjo moja
Plemenita i čestita!
Bratjo moja milostivna!
Nemojte me prolaziti,
Moga dara pronositi,
Moga dara ubogoga,
Ubogoga, malenoga;
Krajcara je malen darak,
Аl' golema zadužbina;
Već podeli i nameni,
Svoje màrtve sve spomeni;
Molit ću vam molitvicu
Za sve kuće dobre sreće,
Za težaka i volaka,
Za putnika i vojnika,
Za pastira, granatira,
Zarad' djaka učenika,
Radosna mu majka bila! —
Darujte me, mila bratjo!
Tak' ovako ne gledali!
Slepa čeda ne imali
Ni u domu ni u rodu,
I u svet ga ne spremili,
Kano mene moja majka
Što je u svet opravila
(U neznanu tudju zemlju,
A za tudjim očicama),
Da se bijem i prebijam
Od nemila do nedraga,
Kao voda o bregove. —
Vidiš, brate milostivi!
Mene vode tudje oči,
Mene hrane vaše ruke,
Vaše ruke, težke muke,
Ja sam željan bela sveta,
Bela danka, žarka sunca,
Žarka sunca i meseca,
I po svetu pogledati,
I sve brate oko sebe,
Càrne zemlje izpred sebe,
Vedra neba iznad sebe. —
Mene vode tudje oči,
Ja s' ne mogu sam pomoći
A bez vaše desne ruke
Niti mogu uzorati,
Niti mogu uzkopati.
Što su vama beli dani,
To su meni tavne noći,
Tavne noći bez meseca. —
Vidiš, brate, sužničara,
Sužničara, tavničara,
Jer ne vidim bela danka,
Težke pute da putujem,
Težke brode da brodujem;
Nit' kog znadem, ni poznajem,
Već se bijem i prebijam
Od dàrveta do dàrveta,
Od kamena do kamena,
Od nemila do nedraga,
Kao voda o bregove.
Sužan će se oprostiti,
Iz tavnice izvoditi,
Ja slepoće ni do veka,
Ni do časa umàrloga,
I do konca samàrtnoga.
Slepoća je težka muka,
Težka muka, težka patnja.
Vidite me očicama,
A čujte me ušicama,
Darujte me ručicama
Zarad' danka današnjega,
Zarad' vaše dobre sreće;
Srećice se nanosili!
Lepa žitka naživili!
Dobre sreće nahodili,
Dobre sreće, lepog zdravlja!

DIO PRIPOVIEDAJUĆI.

Opis železnoga vieka.

Nasta od mieda tretje doba,
Kad počeše bivat hudi
I na boje hàrlit ljudi,
Još nepuni svakih zlobah.
Al gvozdeno zatim vrime
I gvozdeni plod se ukaza,
Iz paklenih došao jazah
Sviet raztrovat griesi svime.
Tada kriepost svaka uteče,
Čast potamni, umre viera,
Nebi istine već nigdiera,
Sram se ukloni na daleče.
A u njih miesto sve najhudje
Zloće obstrieše sviet bez miere,
Sile, zasiede, i neviere,
Varka i pohlep zal na tudje.
Tad pomorci jedra smiona
Razriešiše vietru plahu,
Kad još dobro nepoznahu
Strašnu oholost mora siona.
Dreva, koja malo prie
Biehu zelen dub od gorah,
Staše morskih sried prostorah
Iskat svoje tad pogiblje.
Ter se umàrli već nehaje
Med valovi strašne smàrti,
Suprot kojoj nagli i sàrti
U daleke brodeć kraje.
Zemlja, ká prie biše obćena
Jak sunčana svietlost svudi,
Za lakomost zalih ljudih
Bi na diele razlučena.
I ne samo da bez zlobe
U nje se iskaše hrana draga,
Njoj umàrli željni blaga
Usàrnuše sried utrobe.
Da ponuda zla svakoga
Na svietlo se zlato objavi,
Ukopano po naravi
Kraj ponora paklenoga.
Još i gvozdje pride na to,
Ter se spozna tad najprie,
Gvozdje od zlata nemilie,
A od gvozdja štetnje zlato.
Izliezoše bojne sprave
S zlatom, s gvozdjem ké vojuju,
Da mir svaki podušuju
Sried pučine, jaoh, kàrvave.
Gvozdje i zlato sviet u smetje
Postaviše; š njih zlo svako,
Š njih življenje nasta opako:
Ali zlato hudi veće.
Grab'žom živit svak nastoi,
Nije vierna priatelja,
Od tudjega kleta želja
Ljudske sviesti veže i svoji.
Slobodan se tim nepravi
Od svojega svekàrv zeta,
Jaoh, prokleto zlato smeta,
Da med bratjom nij' ljubavi.
Muž pogubu motri gorku
Ženi svojoj, a ona njemu,
A maćeha màrzećemu
Spravlja otrovi svom pastorku.
Prie vriemena sin pun zloće
Otcu svomu broji lita,
Ter se toli napried hita,
Da mu život skratit hoće.
Svud naraštjaj vrie nepravi,
Zemlja je kàrvju sva polita,
Sveta pravda i čestita
Sviet napokon i on ostavi.
Iz Zlatarićeva neštampanoga prevoda pretvorah Ovidiovih.

Neblagodarni sin.
(Narodna.)

Rodi majka devet posobacah,
Izrodila, pak obudovila,
Sve i majka udova hranila,
Na preslicu i desnicu ruku,
Odhranila, osam izženila;
Kad je stala devetog ženiti,
A on majku u goru odpravlja:
»Idi majko, u goru zelenu,
Tu će meni sad svatovi doći,
Pa će s' na te svati sagaditi,
Jer si ti već stara kàrmeljiva;
Idi, majko, u goru zelenu,
Eda bi te namerilo zverje.«
S' štakom majka u goru otide,
Putem iduć' grozne suze roni.
Sretoše je dva mlada putnika:
»Ta Boga ti, ti starice stara!
Kud si tako rano uranila?
Uranila, da ti bereš bilje?«
Majka plače, ne mož' da govori,
Jedva plačuć' ovo probesedi:
»Rodila sam devet milih sinah,
Devet sinah, devet posobacah,
Izrodila, pak obudovila,
Udova sam sve odhranila
Na preslicu i desnicu ruku;
Osam sam ih izženila majka,
Sad sam stala devetog ženiti,
Deveti me u goru odpravlja.
Ne bi l' mene izjelo zverinje.«
Ali vele dva mlada putnika:
»Vrat' se natrag, ti starice stara,
Te ti vidi tvojih devet sinah.«
Kad se majka natrag povratila,
Devet sinah devet kamenovah,
Devet snahah devet ljutih zmijah;
Pak se zmije po kamenju viju.

Početak bune na dahije.
(Narodna.)

Puče puška niže Beograda,
Dade glase niz tijo Dunavo;
Druga puče ukraj Dubokoga,
Dade glase pokraj vode Save,
Pokraj Save, Šabcu na krajinu;
Tretja puče usred Šumadije,
U Topoli selu plemenitu,
Dade glase po svoj Šumadiji:
Uzdiže se butun Šumadija
I pred njome Petroviću Gjorgje,
Zadàrma se turska carevina,
Začudi se sedam kraljevinah,
Da što radi mlada Sàrbadija.

Kresnica.

Trudnom svietu noć na lice
Vàrgla biše sienu blidu,
Da od ljubezni potajnice
Na svoj tančac zviezde izidu.
Ja ljubicu kod nje dvora
U zabitnoj čekah strani,
Kad nje u miesto, s gar s prozora
Bi mi dodan list pisani.
Mrem od želje za prie znati,
Što mi piše má jedina:
Nu môj želji svàrhu imati
Nenavidna brani tmina.
Nie pomoći: izza gorah
Jasni miesec još neizteče:
Svieće rajskih od prostorah,
Zviezde, su mi predaleče;
A želja me nuka i blazni
Tak, da skrovna draga slova
Proštio bi bez bojazni
Na plamenu od trieskovah.
Ali u cvietju, i u travi
Sriećnom sgodom meni tada
Krilata se zvierca objavi,
Spred zlatjena, svietla ozada:
Ulovih ju, i nad svime
Taj lov dàržah dražji od zlata;
Ter njim svietlit nauči me
Moja ljubav domišljata.
K pismu ju prinieh, i po njemu
Pomno vodeć plam krilati,
Na tom zraku živućemu
Sve razvidieh, što htjah znati.
Ah! da ti je uviek hvala,
O svietnjače pregizdavi,
Od livadah zviezdo mala,
Drobna iskro od ljubavi.
Nemogu te neg hvaliti,
Liepa zvierce, hàrnom piesni,
Čim dostoja pomoć biti
Nepokojnoj moj' ljubezni.
Urešenje nepriprosto
Ti si od lieta po naravi,
Dielak sunca, za njim osto
Za razgovor cvietju i travi.
Pred tvim zlatom zlato krije,
I sobom se zlato srami:
Tvoj plam zlatni u tebi je,
Ko u pàrstenu dragi kami.
Od zemlje si ti zenica,
Dan, ki leti simo i tamo;
Slika mudrieh dievojčicah,
Ké se u noći kažu samo.
Sveg kušala cić dobrote
Dragu radost, zvierce draga,
Mednom rosom doilo te
Milo nebo, zemlja blaga.
Gjorgjić.

Knez Lazar i Miloš.
(Narodna.)

Slavu slavi sàrbski knez Lazare
U Kruševcu miestu skrovitome,
Svu gospodu na sofru sedao,
Svu gospodu i gospodičiće:
S desne strane starog Jug-Bogdana,
I od njega devet Jugovićah;
A s leve Vuka Brankovića,
I ostalu svu gospodu redom;
U zastavu vojvodu Miloša,
I do njega dvie Sàrbske vojvode:
Jedno mi je Kosančić Ivane,
A drugo je Toplica Milane.
Car uzima zlatan pehar vina,
Pa govori svôj gospodi sàrbskoj:
»Komu ću ovu čašu nazdraviti?
»Ako ću je napit' po starieštvu,
Napit ću je starom Jug-Bogdanu;
Ako ću je napit' po gospostvu,
Napit ću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napit' po milosti,
Napit ću je mojim devet šurah,
Devet šurah, devet Jugovićah;
Ako ću je napit' po liepoti,
Napit ću je Kosančić-Ivanu;
Aku ću je napit' po visini,
Napit ću je Toplici Milanu;
Aku ću je napit' po junaštvu,
Napit ću je vojvodi Milošu.
Ta nikom' je drugom napit' ne ću,
Već u zdravlje Miloš-Obilića:
Zdrav Milošu, viero i neviero!
Pàrva viero, potonja neviero!
Sjutra ćeš me izdat' na Kosovu,
I odbieći turskom car-Muratu;
Zdrav mi budi! i zdravicu popij:
Vino popij, a na čast ti pehar!«
Skoči Miloš na noge lagane,
Pak se klanja do zemljice càrne:
»Hvala tebe, slavni knez Lazare!
Hvala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome;
Al' ne hvala na takoj besiedi;
Jer, tako me viera ne ubila!
Ja neviera nikad bio nisam,
Nit' sam bio, niti ću kad biti,
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vieru poginuti;
Neviera ti siedi uz koljeno,
Izpod skuta pije hladno vino:
A prokleti Vuće Brankoviću.
Sjutra jeste liep Vidov danak,
Vidjet ćemo u polju Kosovu,
Ko je viera, ko li je neviera.
A tako mi Boga velikoga!
Ja ću otić' sjutra u Kosovo,
I zaklat ću turskog car-Murata,
I stat ću mu nogom pod gàroce;
Ako li mi Bog i srieća dade,
Te se zdravo u Kruševac vratim,
Uhvatit ću Vuka Brankovića,
Vezat ću ga uz to bojno koplje,
Kao žena kudjejla uz preslicu,
Nosit ću ga u polje Kosovo.«

Propast carstva sàrbskoga.
(Narodna.)

Poletio sokó tica siva
Od Svetinje od Jerusalima,
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio sokó tica siva,
Veće bio svetitelj Ilija;
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od Bogorodice,
Odnese je caru na Kosovo,
Spušta knjigu caru na koleno,
Sama knjiga caru besedila:
»Care Lazo, čestito koleno!
Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
Sedlaj konje, priteži kolane,
Vitezovi sablje pripasujte,
Pa u Turke juriš učinite,
Sva će Turska izginuti vojska;
Ako l' voliš carstvu nebeskome,
A ti sakroj na Kosovu càrkvu,
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa pričesti i naredi vojsku;
Sva će tvoja izginuti vojska,
Ti ćeš, kneže, š njome poginuti.«
A kad care saslušao reči,
Misli care misli svakojake:
»Mili Bože, što ću i kako ću?
Kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
Privoleti carstvu zemaljskome,
Zemaljsko je za maleno carstvo,
A nebesko u vek i do veka.«
Car volede carstvu nebeskome,
A nego li carstvu zemaljskome,
Pa sakroji na Kosovu càrkvu,
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa doziva sàrbskog patriarha
I dvanaest velikih vladikah,
Te pričesti i naredi vojsku.
Istom kneže naredio vojsku,
Na Kosovo udariše Turci.
Mače vojsku Bogdan Juže stari
S devet sinah devet Jugovićah,
Kako devet sivih sokolovah,
U svakog je devet hiljad vojske,
A u Jugu dvanaest hiljadah,
Pa se biše i sekoše s Turci:
Sedam pašah biše i ubiše,
Kad osmoga biti započeše,
Al' pogibe Bogdan Juže stari,
I izgibe devet Jugovićah,
Kako devet sivih sokolovah,
I njihova sva izgibe vojska.
Makoš' vojsku tri Màrnjčevićah:
Ban Uglješa i vojvoda Gojko
I sa njime Vukašine kralje,
U svakoga triest hiljad vojske,
Pa se biše i sekoše s Turci:
Osam pašah biše i ubiše,
Devetoga biti započeše,
Pogiboše dva Màrnjavčevića,
Ban Uglješa i vojvoda Gojko,
Vukašin je gàrdnih ranah dop'o,
Njega Turci s konjma pregaziše;
I njihova sva izgibe vojska.
Mače vojsku Erceže Stepane,
Iercega mnoga silna vojska,
Mnoga vojska, šestdeset hiljadah,
Te se biše i sekoše s Turci:
Devet pašah biše i ubiše,
Desetoga biti započeše,
Al' pogibe Erceže Stepane,
I njegova sva izgibe vojska.
Mače vojsku sàrbski knez Lazare,
U Laze je silni Sàrbalj bio,
Sedamdeset i sedam hiljadah,
Pa razgone po Kosovu Turke,
Ne dadu se ni gledati Turkom,
Da kamo li bojak biti s Turci;
Tad' bi Laza nadvladao Turke,
Bog ubio Vuka Brankovića!
On izdade tasta na Kosovu;
Tada Lazu nadvladaše Turci,
I pogibe sàrbski knez Lazare,
I njegova sva izgibe vojska,
Sedamdeset i sedam hiljadah;
Sve je sveto i čestito bilo
I milome Bogu pristupačno.

Osman.
(Pievanje IX. 11—61.)

Uvod i Sadàržaj. Sokolica, vitežkinja turska, pobivši se u bitki kod Niestera (g. 1621) sa Krunoslavom, vitežkinjom poljačkom, plieni neprestano poljačke krajine. — U Varšavi slavi se god odàržane ove pobiede nad Turci: junaci idu na lov, a gospodje na ples i pievanje kraj rieke Visle. Sokolica i njezine drúge zateku gospodje u plesu, i ugrabe svaka po jednu, ter ih odnesu u gustu dubravu k jezeru.

Bieše u svàrsi Kolovoza
Jur počela jesen plodna,
Kad zadažde s grozdnieh loza'
Rujna i zlatna pitja ugodna.
Prem osvanú dan čestiti,
Koga viećna bit će slava,
Dan veseli od dobiti
Kraljevića Vladislava,
U kî bez broja i bez kraja
Vojsku on razbi, i zatierà
Iztočnoga ljuta zmaja
Lanjsko lieto kraj Niestera.
K poljskom' kralju na dan ovi
Skupiše se sried Varšova
Sve vojvode, svi knezovi
I staroste od gradova',
Tere pokli tu u mnogu
Bogoljubstvu u sve glase
Najprie hvala višnjem' Bogu
U presvetoj càrkvi dà se,
U razlike svak načine
Sa svom se opet moći stavì,
Da spomena nad sve ine
Sriećnoga se dana slavi.
Mlad kraljević i po izboru
S njim gospoda ina tada
Podranili biehu u zoru
Lov loviti izvan grada.
On razlike tiereć zvieri
Hotiè ukazat sviem očito,
Kako s vojskom cara tierì
U dan isti priednje lîto.
Pod bogatiem' odiećami
Od càrljena sja grimiza,
Gdie se biser i drag kami
Vàrh pošvena zlata iznizà;
Na pásu mu 'e mač zlatjeni,
Vàrh glave mu trepti perje,
A pod njime konj ognjeni
Lakši i bàrži neg siever je.
Taki 'e vidiet bog sunčani
I u oružju i u obrazu,
Kad zvieri iskat i on podrani
Po nebeskom svietlom pásu.
Brat Kazimir, stopàrv komu
Lice zlatni mah celiva,
I on na konju ognjenomu
Zlatno odieven uzanj siva.
U iztoku od mladosti
Zora od slave još mu izteče,
A od hrabrenstva i od krieposti
Stere zràke na daleče.
Stiepan mladji brat uz njega
Kaže iztakmit dielim ime,
Bàrži od pláma, bielji od sniega
Igra urešen konj pod njime.
Jezde i svietla bratja ina
Kod slavnoga Vladislava,
I od oružja i od haljina
Zamierna je sviem naprava.
Liepi i mladi kraljevići
Na njegovieh zracih sjaju,
Jakno sivi sokolići,
Kad se u sunce zagledaju.
Vojevode, knezi i bani
Pred njim redom jezde u dici,
Odieveni i oružani
Plemenito svikolici.
Plemenita družba ova
S dobitnikom turskieh sila'
Na odlučena miesta od lova
Ovako se 'e uputila,
A varšovske liepe i mlade
Sve gospodje pune dike
Izišle su vàrh livade
Pokraj bistre Visle rike.
Tih se tančac medju njimi
Ta zamećče u ljuvezni,
U kom glasim medenimi
Kliknuše ove sladke piesni:
»O čestiti i hrabreni
Kraljeviću Vladislave,
Svak je veseo u spomeni
Nedobitne tvoje slave!
Ti, o sivi naš sokole,
U mladjahna tvoja lieta
Potlačio si Turke ohole,
I dobio cara kleta.
S tebe obranu svú primila
Kraljevina 'e naša svudi,
S tebe opet se razgojila
U pokoju, ki svak žudi.
Svud težaku zemlja blaga
S tebe obilne vratja plode,
S tebe obtieče miesta draga
Méd iz dubja, mlieko iz vode.
S tebe veseo krotka stada
Pod sviróku pastir pase,
S tebe putnik miran sada
Grede pojuć u sve glase.
Konj, koi se biesan jahà,
S napuhaniem' nozdram' prie
Hàrzà, pienì, oganj pahà,
Vihar vidiet bì svudie,
Blag i krotak zelén milu
Na livadah sad uživa,
Tere bojnu ljutu silu
Na ljuvenoj promienjiva.
Skladni puci, mirna sela,
Travna polja, doba ugodna,
Rojne pčele, stada ciela,
Žitne njive, dubja plodna.
Razvedren je vsak u licu,
Glasi ti ovo svi govore:
Veće liepu vierenicu
Na ćaćkove vodi dvore.
Kraljeviću, sve je spravno,
Neckni veće pir veseli;
U unucieh ime slavno
Ponoviti naš kralj želi.
Noviem' zracim čin' da obtieču
Ova naša miesta i dalja,
I radjaju se i iztieču
Sunca od sunac', kralji od kralja'.«
Ušto na čás dana blaga
Tanac vode sej gospoje,
I ovako se piesan draga
Vladislavu slavnom' poje:
Eto smiona Sokolica
Iz dubrave guste izide
S dvanaes bojnih dievojčica',
Ké je svudi sliedom slîde.
Jak lavica usried gora',
Kad pritisne glad je ljuti,
Na sve strane uši otvora
Oslušujuć, kud se puti,
Iz dubravah gustieh kada
Pastirske ona dipli čuje,
Sudeć da tu pásu stada,
Veseli se i raduje;
I misleći, da bàrzo ima
Na volju se nasititi,
K onoj strani put uzima,
Leteć u tiek strieloviti:
Zatočnica tako ohola
Na začinke sladke i mile,
Kiem' se biehu posried kola
Liepe gospoje oglasile,
Vapie: »Evo plemenite
Srieće, evo liepa pliena;
Tec'te, o druge mé, tecite
Na bogatstva neizrečena.
Slied' me svaka, svaka osveti
Sebe, cara, tursku vieru,
Spomenjujuć u pameti
Lanjsku dobit i potieru.«
Dobro ovoga nedoreče
Mogorkinja dikla vàrla,
A tište se i zatieče
Na bàrzomu konju hàrla.
Lete za njom, a neteku,
I nje drúge nagle i hitre,
I plien željni da prie steku,
Bàrziem' konjim stižu vître,
Ter u način poplavice,
Ká s obilnieh vodah riekom
Plaho se oreć niz litice
Sve što srieta nosi tiekom,
Nieka za pram rudi od kosi',
A za ruha nieka sviona,
Za ruku ova onu nosi,
Za pás zlatni ovu ona.
Preko nočćne tako tmine
Sried divjači vuku prîke
Vukovi ovce u načine
Nemilosne i razlike.
Bojne dikle bàrže od striele
Tekuć poljem u pospiehu
S draziem plienom sve vesele
Odmakle se dalek biehu,
Kad gospodje ugrabljene,
Budući se osviestile,
Sve u glase sjedinjene
Tuže, ciče, plaču i cvile.
Nieka ćaćka draga svoga,
Nieka bratju milu, a nika
Uzdišući ljubljenoga
Zove u pomoć vierenika.
Još slobode sladke cića
Neprestaju sa svom moći
Vapit slavna kraljevića,
Da ih otet bude doći.
Ali se od njih svieh zamani
Ciči, plače i tuguje,
U zaklonoj ako strani
Ni'e nikoga, da ih čuje.
Gàrm ih spleten, dubje često
Gustim gajem jur obstriè,
Pače kitniem' hvojam' miesto
Nebesom ih istim krie.
I. Gundulić.

Kristiada.
(Pievanje III. 65—111.)

Uvod. Sin božji iztieravši tàrgovce iz càrkve Jerusolimske i povrativši se opet k učencom, tumači veličanstvene slike ove càrkve.

Čim liepote drage toli
Nagliem okom svaki kupi,
Ćaćka božji sin domoli,
I nenadan k njim' pristupi;
Reče: vidim, gdi càrkva ova,
Kê slavite gradju oholu
Od osvètnieh vitezova'
Strêna pada na tlé dolu.
Jak visoka jela vita,
Kû skoriepi i pohara
Poplavica strahovita,
Ali plasieh množ vihara',
Nje će liepos uzvišena
U ništa se sva skončati,
I vàrh stiene ciela stiena
Za spomenu ne će ostati;
O solimski grade hudi,
Kî proroke svete ubijaš,
I poslane s neba ljudi
Stienam goniš i pobijaš;
I tebi se s gora priete
Zle pogube i porazi —
Od pravedne božje osvète,
Kâ vàrh zlobnieh glavah slazi.
Kolikrat sam ja požudu
Veliku imao, i hotienje,
Sjediniti, a zaludu
Razpàršeno tvôe rodjenje;
Ja htieh skupit' tvôe sinove,
Kako ptica, kâ ljubljene
Pod svâ krila ptiće zove,
A ti ne htiè slušat mene;
Cieća tvoje oholosti,
Jer si Bogu tvom' neharan,
Ne do dugo imaš pasti —
Kàrvav, spàržen, satren, s'haran.
Nevidiš li, gdi od sada
Slava pàrve tvoje sreće
Prem očito gre nazada,
Ni si uslišen s neba veće;
Bog u druge svieta strane
Svetilišta svâ prenosi,
Druge obira on gradjane
Čast zavietnu od kieh prosi;
On će uviete sklopit s njimi
Kî se razvàrć' vieku ne će,
A vlast tvoja, kû s gor primi,
Na zahodu svom' je veće. —
Kako svàrši sej besiede,
Izdieljane u kamenu
Čudne slike kazat' siedè,
Liepu ruke svê spomenu;
Biehu od pàrvieh to šes dana'
Slavna diela i čestita,
Kad uzraste sazidana,
Neizmierna gradja od svîta;
Gledaše se jošter ôdi,
Ne bez miere, i bez reda,
Što se u staro vrieme sgodi,
I sve bitje pàrvieh dieda';
Nu se obličje, i prilika,
Kao zabrani zakon stari,
Nevidjaše, ni od čovîka
Ni od živuće drage stvari;
Pisma otajna i visoka
Sve kazahu, kâ nitkore
Ni od znanac', ni od proroka'
Do to doba znat' ne more;
Ali porod božanstveni,
Viečno znanje s kiem pribiva,
Kô u zàrcalu bez zasieni,
Dragoj družbi sve odkriva.
Gledaše se, gdi kralj viečni
Pun neizmierna svietla uresa,
Stvara u način neizrečni
Zemlju, vode, i nebesa;
Voda od neba ne razdiona,
Zemlja od vode prazna staše,
A vàrh ponora usiona
Kruta tamnos kraljevaše;
Kad vlas Božje veličine
Stvori svietlos, i dan bieli,
S kiem on' čas carne tmine
I mučeću noć razdieli.
Gledaše se sa svieh strana'
Stvoritelja svoga okolo
Od letuštieh od dvorana'
Neizbrojeno letiet kolo;
Kolo pàrve stvor svietlosti
S neizrečenom gdi ljubavi
U veselju, i u radosti
Svoga stvorca hvali, i slavi.
Čim Angjeli s dvorbom slîde,
On stavljaše po načinu
U svoj ures rajski zide
I nebesku svû krepčinu.
Vidjaše se po tom toga,
Gdi od vodah bieše dio
Sred prostora nebeskoga
Nad krepčinu postavio,
A gdi druziem zapovieda
Kieh saziva sinje móre,
Bez kàrzmanja da ureda
Obkruženu zemlju otvore.
Bieše vidiet vlažne vale,
Suhu zemlju gdi su obstàrli,
Ter na krajne teku žale
Ovdi mirni, ovdi hàrli.
Još ne biahu valovite
Tad poznali plahe piene
Kitni bori, jele vite
U pučinu prinešene;
Morska polja i širine
Blazi vietri gospodiahu,
Bez poraza, bez vàrline
Milostivo kî pàršahu.
Jedva móre zemlju povi,
A kamenjem opasane
Silne gore i briegovi
Izrastieše po sve strane;
Ostajahu pod njim tiesne,
I nizoke svud prodoli,
I ravnine još ne uresne
I široci lûzi goli:
Kad se zemlja s mnogom slavom
Plodna ukazà, i zelena,
Zračna cvietjem, kitna travom
Gostiem dubjem narešena.
Svaka voćka svomu bitju
Sličan i liep plod otvora.
U gizdavom premalitju
Veseli se polje i gora.
Puno dike i lieposti
Videć Višnji svako veće,
Božanstvenom svôm kriposti
Stvori žarke dvie svieće,
Dvie žarke svieće, koje
Redom skladnim i jednacim
Nebo rese, zemlju goje
Goruštiema svojim' zracim'.
Sunce, svieća poglavita
Biela dana kralj izbrani
Vàrteći se oko svîta
U zlatnieh se kolieh bani.
Sad vitorog, obó sada
Jasni miesec sunce mieni,
Noćno vrieme koji vlada
I veseli mukle sieni;
Njega okolo, pune gizde
Liepim redom, a bez broja
Sjaju odasvud sitne zvîzde,
Ruse od višnjieh perivoja'.
Vidjahu se ribe nieme,
Gdi po polju morskom pliju,
I gdi kudam izvitieme
Valovite piene biju;
Nebeskome gdi širinom
Ptice krila svâ prostiru,
I nad zemljom i pučinom
Strielovite svud udiru.
Ne daleče, mirna stada
Gledaju se s čudnom slasti,
Sred ravnine i livada'
Me'ku travu skupno pasti.
Vidio bi zvieri vàrle,
I one, kê se po tlé viju,
Kao da bàrziem tekom hàrle,
U planinu da se skriju.
Iz oblaka svietla i biela
Rajski gospod, kad ih stvori,
Cinjaše se vedra čela
Da ove rieči njim' govori:
»O stvorenje drago moje!
U veselju svi rastite
Vàrstu i plemen svaki svoje
Vàrhu zemlje uzmnožite.«
Najposlie càrna od kala
Čoviek stvoren stà na svieti,
Nad stvorenja sva ostala
Čestit blagom od pameti.
Rajskiem suncem vàs obkružen
Vidjaše se kralj od nebi
Kripostima sviem sadružen
Duh mu davat sličan sebi.
Junio Palmotić.

Ban Zrinović u Sigetu.
(l. 1567.)

Suleman se razbolio biše
U bielu gradu Carigradu.
Pitaju ga Paše i Veziri:
Što je tebi Care Gospodare!
Koja ti je bolovat nevolja?
Ali ti je starost dodijala?
Ali junak Zrinović Nikola
Devet godin s tobom bojak bijuć?
Odgovara Care Sulemane:
Prodjte me se Paše i Veziri!
Nije meni starost dodijala;
Već nevierni Zrinović Nikola.
Koi razbi Ali Pašu moga
Pod Sigetom, on se nebielio!
Ter izsieče svu vojsku njegovu,
I porobi Bosnu do Fojnice.
Sada neima većega junaka.
U Turčina, ni u Kaurina.
Ni žešćega meni dušmanina
Od Nikole Zrinovića bana.
Nit ću živit, ni veseo biti,
Dok nesmaknem dušmanina moga
Zrinovića Bana Horvatskoga,
Koi mi je puno dodijao.
Pak dozivlje Sokolović Pašu
Ter je njemu Care besiedio:
Amet Paša vierna slugo naša!
Kupi vojsku štogod veću moreš.
Da idjemo Siget uzimati
U liepoj zemlji Ungariji.
Koga mi je bábo uzimao;
Al ga nije osvojit mogao.
Ako nami Bog i srieća dade,
Ter mi sada njega osvojimo,
Nikolu Bana pogubimo,
Bit ćeš Vezir od svih Pašah mojih.
Kad je Paša njega razumio;
Silenu je vojsku sakupio
Sto hiljadah po izbor konjikah,
Piešadie ni broja se nezna.
Ode vojska do Sigeta grada,
I prid njome Care Sulemane.
Gleda' ga je Zrinoviću Bane,
Gledao je, ter je besiedio:
Mili Bože na daru ti hvala!
Kad dočeka i ovoga danka:
Da ja vidih ovliko junakah
Pohoditi Zrinovića Bana.
Što sam Bože od tebe prosio,
Sada vidim, da sam izprosio.
Blagoslovi svietlu sablju moju,
Da osvetim svetu vieru tvoju.
Tri hiljade, već neimam vojnikah;
A brez broja na polju Turakah.
Al s pomoćju Boga velikoga,
Pridobit ću dušmanina moga.
Pak je svojoj vojsci besiedio:
Poslušajte mila bratjo moja!
Evo na nas Turska sila dodje,
I prid njome Care Sulemane.
Spomente se, da jeste Ungarci
Malo nas je; ali smo junaci.
Svaki udri na deset Turakah,
Sam Zrinović hoće na dvadeset.
Ako l' se je približalo vrieme,
Da mi našu kàrvcu prolijemo
Braneć svetu vieru Isusovu,
I svietlu krunu Cesarovu:
Umrit ćemo kano mučenici
Od slavnoga naroda vojnici.
Z golim sabljam' u desnici ruci;
Al' će platit i nevierni Turci.
Pak naperi tanena viešala
Na bedenu od biela grada,
Ter je družbi svojoj besiedio:
Poslušajte moji vitezovi!
Ako bi se koi junak naša',
Ter spomene: da se predademo.
Stavit' ću ga na viešala tanka,
Da bi bila ista moja majka.
Ako bi me pogubili Turci,
Ili ljute rane dopadnule.
Slušat ćete mojega netjaka
Baš od mene boljega junaka.
Vi imate praha i olova,
I zaire za tri godinice.
Branite se, ne izdajite se,
Živi Turkom ne pridajite se!
Ako stari Siget izgubite,
U novi se opet zatvorite.
Ako li bi novi izgubili,
Biežat ćete u kasteo tvàrdi.
Istom Bane tako govoreći,
I delije svoje slobodeći,
Potrese se Siget grade bieli
Od Carevih silnih lumbaradah.
Bijo ga je tri nedielje danah;
Pak učini juriš od mejdana:
Al se brani Zrinoviću Bane,
Ljute Turkom zadavaše rane.
Evo pobre goleme žalosti!
Turci žestok lagum užegoše,
Po' Sigeta u lagum digoše,
Ter na Siget juriš učiniše.
Al je sieku delie Ungarci
Zrinovića po izbor junaci.
Koliko je u godini danah,
Ban Zrinović odsieče glavah.
I pogubi dva zmaja ognjena
Bulvi Pašu od Macedonie,
Tiluf Pašu od Bagdata grada;
Ali stari Siget izgubiše,
U novi se opet zatvoriše.
Ladna voda oko' grada bieše;
Al je zemlje Turci napuniše.
Za tu vodu neznade se ladnu;
Jer je bàrzo Turci presušiše.
Namiestiše ognjene topove,
Novi Siget biju brez prestanka.
Pak na njega juriš činjahu
Od zorice ter to màrkle noćce.
Mnogo danah i puno nedieljah
Siget biše i nanj' udaraše.
Ungarci se Turkom nepredaju;
Već jih sieku, nigda neprestaju.
Tu pogibe silenih Turakah
Oko' trijest i veće hiljadah;
Al i vojska Zrinovića Bana
Tad izgibe, malo i ostade.
Ostade mu šest stotin vojnikah,
Ungaracah na glasu junakah.
Kad to vidi Zrinović Nikola,
Zatvori se u kasteo tvàrdi.
Suleman mu bielu knjigu piše:
Zrinoviću krilo Cesarovo!
Nemoj ludo izgubiti glave,
Već otvori vrata od kastela.
Njemu Bane knjigu odpisuje:
Vira moja Sulemane Care!
Dok je meni na ramenu glava,
Neću tebi otvoriti vrata.
Imam dosta praha i olova,
I zaire što je od potriebe.
Medju to će dobra pomoć doći
Od Cesara Maksimiliana.
Kada ga je Care razumio,
Od jada se biše razbolio,
Pak dozivlje Sokolović Pašu,
Ter je njemu Care besiedio:
Amet Paša desno krilo moje!
Ako meni sudnji danak dodje:
Postavi me na kočije bàrze,
Ter me vozi k bielu Carigradu.
Ukopaj me vierna slugo moja
Gdieno devet Carah ukopano.
Gdieno barjak svetca Muhameda,
I Feredža Azreta Alije.
To izusti, a dušicu pusti
Na kriocu Sokolović Paše.
Da od vojske i ne znade niko
Pod Sigetom, pod bielim gradom.
Sieče Paša Careve dvorjane,
I Mojsiju njegova liekara:
Da zataji smàrteu gospodara
Sulemana Cara silenoga.
Meće njega u kočije bàrze,
Ter ga vozi k bielu Carigradu
Liepo ga je Paša ukopao,
Gdieno devet Pašah ukopano.
Gdieno barjak svetca Muhameda,
I Feredža Azrete Alije.
Obnoć podje, obnoć opet dodje:
Da od vojske niko neznadiše.
Kad li podje pod Siget u vojsku,
Pusti Paša po vojsci telare:
Da telare od jutra do mraka,
I od mraka, do biela danka.
Zapovieda Care Sulemane:
Da kasteo tvàrdi osvojimo;
Ako li ga osvojit nećemo,
Žive će nas mećat u topove,
I s nami će njega uzimati.
Kad to čuše Turci Janjičari,
Na kasteo tvàrdi udariše,
Uzanj' tanke liestve prisloniše,
Ter kaštelu skaču na bedene.
Za petnajest i više danakah
Neprestade juriš brez pristanka;
Ali svoje pogubiše glave,
Jer ji sieku Ungarci delije.
A najveće Zrinoviću Bane;
Ali mu je vojska izginula:
Ostade mu dvi sta vitezovah;
A pogibe četiri stotine.
Evo brate i gorje žalosti!
Džabanu mu Turci upališe;
Kad to vidi Zrinović Nikola,
Družini je svojoj besiedio:
Turci nami barut upališe,
Svu zairu u lagum digoše.
Od càrnoga praha pocàrnismo,
Od živoga ognja izgorismo.
A neće nam dobra pomoć doći
Od Cesara Maksimiliana.
Obranit se Turkom nemožemo,
Da vitežko dielo učinimo:
Otvorimo od kastela vrata
Ter na sablje dočekajmo Turke.
Liepše nam je slavno poginuti,
Nego živi upasti u Turke.
Gole će nas po vojsci voditi,
Pak najposlie na miehe derati;
Ali prija nego izginemo,
Hod'te bratjo da se zagàrlimo.
Svi klekoše, ter se poljubiše,
I za griehe svoje proplakaše.
Nu poslušaj pobratime dragi!
Što učini Zrinoviću Bane.
Oblači se štogod liepše može
Metnu na se sa zlatom haljine,
I na glavu kapu kubašliju;
A za kapu šest perah od ždrala.
U žep meće sto zlatnih dukátah,
Ter ovako upisao biše:
Ko ukopa Zrinovića Bana
Neka nosi sto zlatnih dukátah.
Pak otvori vrata od kastela,
I povadi sablju od bedrice.
Na kasteo Turci udariše;
Al pàrvinci glave pogubiše.
Jer ji sieče Zrinović Nikola,
I njegovi mladi vitezovi;
A kad Bana rane dopadoše,
Kleknu vitez na kolieno lievo.
U ruke se Turkom nepredaje;
Već jim ruse odsieca glave;
Al ga biše puška udarila,
U zlo miesto u čelo junačko.
Màrtav Bane càrnoj zemlji pade,
Zemlji pade, Bogu dušu dade.
Zrinoviću pokojna ti duša!
Ko će Turske odsiecati glave?
A. Kačić.

Kralj dečanski.
(Pievanje VIII. 1—95.)

Dušan dobivši od otca svoga Stiepana, kralja sàrbskoga (l. 1322—1333), kraljestvo skadarsko, uzme si za ženu Angjeliju unuku kneza Grebostreka Novaka. Poslie dokončane svečanosti vienčanja bi ubijena od Baldovina, rodom Francuza, čovieka hude ćudi i glavnoga neprijatelja Dušanova, podpaljenoga jošte od sàrbske kraljice Marije, maćije Dušana. Starca Novaka umori žalost. Dušan sumnji krivo, da u tome imadiaše i otac mu svoje ruke.

U liepome dolu Ozrojevu
Ćuti podne, kao da je ponoć,
Nit' se čuje piesme, nit' svirale,
Na granama ptice zaniemile,
Ni sam Planik tako nežubori,
Kao što mu se drugi put mililo:
Samo jedno tužno zuji zvono,
I u grudih gorku pečal budi,
A iz biele Novakove kule
Ječe glasi žalostnog opiela.
Mala càrkva naroda je puna,
U Zàrzevu niko neostao,
I odojčad matere ponele,
Da visoke cielivaju màrtve.
Na sred' càrkve smàrtni odar stoji,
Sav u càrnu uvijen kadifu,
I na njemu leže pokojnici,
Nježni cvietak kraj zrieloga ploda.
Kraljica je liepo obučena
U kraljevsko ruvo skupocieno,
S carskim viencem na angjelskoj glavi,
Nad njom viju s' stiegovi zemaljah,
Koje njenoj svetoj kruni služe;
U oklopu knez leži junačkom',
I do njega svietlo mu oružje,
Mač i koplje, striela i buzdovan,
Osienjeni bojnim barjacima,
Dušmanima koje je oteo.
Sviećama se ni broj neznade,
Kadilo se oblakom uzdiže. —
Kad do groba donesoše màrtve,
Strašna misao, porod groba càrni,
Kao avet pred kralja ustane;
Groza cielo potrese mu tielo,
I on ove progovori rieči:
»Svu liepotu, dražest i milinu
Prima zemlja, da zemljom učini!
Trulež gnusnim nagardit će zubom,
Kralj Sàrbije čim se ponosio! —
Šta će biti ona liepa glava,
Kojoj krunu dao sam kraljevsku,
I carsku joj jošt mislio dati? —
I sva ona bezgranična ljubav,
I sva ona nebesna čistota,
I sve moje želje i nadežde,
I svi moji liepi namišljaji —
Sve u zemlji da iztrune càrnoj! —
Tako mlada i angjelski liepa,
Zemlji dana, da se njom ponosi,
I ljubavi, da joj bude dika,
Slast života, i ciena i vienac,
Ljubko čedo nebesne liepote
Biednom' ljudstvu sa neba poslano,
Da mu svoje bude slave uzor,
I milosti zalog stvoritelja,
Da nadeždi donese mu lice,
I rajskoga javi prijatelja, —
Šta sagriešì, da u zemlju dodje,
Šta l' učini, da trunuti mora? —
Ljubav moja, to je propast tvoja,
Kruna moja nesrieća je tvoja!
S mene krasni život je ugašen,
S mene truli sve, što liepo bilo! —
Zar pomoći ni u kralja nema
Protiv tame i gruleža groba? —
Gàrdne zemlje slušaju Dušana,
Zar uza njih da mu s' grob protivi?
Silni njega boje se junaci,
Zar mu slabi da pàrkose càrvi?
Na rieč moju vojske daju glave,
I kàrv sàrca riekom se proliva,
Zlatna žetva u pustoš prelazi.
Hàrpom zemlje postaju gradovi,
Mogu dizat' i obarat' kralje,
Radost, tugu narodma zadavat',
A nad grobom najmilijeg' svoga
Sva je lava ostavila snaga! —
No će snaga lavu pristupiti,
Pa će riknut' da se sve zatrese,
I sve živo pàrloj padne zemlji,
Tamu groba požele kàrvnici,
I uzdanu za truležom gnjilim!«
Ljuta bolja sàrce kralju ciepa,
Zubma škripne, pa jarostno vikne:
»Carsku krunu rekao sam ti dati,
Dve kraljevske na tvoj grob će pasti!«
Màrtva tiela grobu predadoše,
I grob tuge suzama zališe,
Pa se onda odatle digoše,
I bielu Skadru otidoše. —
Gàrdna tuga porazila kralja.
S Angjeliom sav mu sviet umreo,
I svu život izgubio cienu.
Càrni spomen jedno mu je družtvo,
Tužne misli jedni razgovori.
I. Subotić.

SMIES.

Suze sina razmetnoga.
Plač III. 71 — svàrhe.

Povratak griešnika.

»Eto ustajem iz gnjusobe,
Sad, sad poć ću k ćaćku mómu
Suzam' peruć tamne zlobe
U životu nečistomu;
I po zemlji prostàrt bit će ovaka:
Otče viečni, neumiem rieti,
Paček jezik moj je svezan,
Kroz grieh hudi i prokleti
Koju ćutim ja boljezan:
Sgrieših tužan protiv nebi,
I mom' otcu sgrieših tebi.
Sgrieših, sgrieših težko odveće
Pred tvojim ćaćko obrazom,
I s toga sam, jao, sried smeće
Prebjen ljutiem sad porazom;
Nu je milos tvá velika
Vàrh skrušena pokornika.
Ćaćko dragi, ćaćko mili,
Ja se vratjam k tebi opeta,
Zasve da me ti odîli,
I ja otidoh s tašta svieta:
Jao, sin tvoj sam, ah, spomeni,
Da ti život podà meni.
Ah, jao! treptim vàs u trudu
Razmišljajuć rieči ove:
Da, ako te otcem ja zvat budu
Tvoj glas mene neuzzove
Zlobniem raspom svojih dara',
Čiem me u sàržbi tako uzkara:
»Ti li, izrode, ime od sina
Dostojan si nosit moga?
Gdi izlazi noćna tmina
Iz obraza sunčanoga?
Bieli golub sried kieh strana'
Roditelj je càrna vràna?
Ja sam dobar i pravedan;
Ti hud i opak u životu;
Vàrh naredbe ja naredan
Resim sobom svu liepotu,
Ti od smeće smeten gore,
Tobom càrniš tvé prikore.
Od čistoće ja vir živi,
Ti od gnjusobe màrtvo blato;
Svietu i Bogu ti sakrivi,
Ja prav sudac bit ću na to;
Razumem, mudros, znanje 'e u meni,
Sliepa nesvies tebe obsieni.«
Ja se bojim, da ovako
Neuzvapieš ti na mene;
Nu ako si otac moj svakako
Pun milosti neizrečene,
Kô te imenom zvati neću?
Ah, jao, ćaćko! riet ću, riet ću.
Nu što velim? nedostojim,
Ne, jao, sin se tvoj nazvati;
Ah, dáj medju slugam' tvojim'
Ufam li se miesto imati?
Bit najmanji má je slava
Od tvojieh svieh pristava'.
Biežeć razlog, sliedeć volju,
Niegda bogat, niegda služen,
Sad sam upao u nevolju,
I potišten i porušen
Sahnem, ginem, mrem od glada,
Ubog, tužan, gó, pun jada.
Ah, kad smislim, ki čestiti
Vodjah život ja kon tebe,
Spomena me čini rîti,
Jao, izhodim izvan sebe;
Neg mi ufanje kriepko ostaje,
Da ti praštaš, tko se kaje.
Eto, eto, sladki otče,
Ja se kajem od svieh zloba',
Grozne suze to sviedoče,
Ké u svako lievam doba;
A ovi uzdasi odkrivaju,
U komu sam težku vaju.
Ubogar sam, ah jao, oni
Ja ubogar, ki da gane
Svieh na milos, nezakloni,
Neg odkrie skrovne rane;
Vidj me rane nebrojene,
I imaj milos vàrhu mene!
Umoli se, ćaćko, umoli
Sinku tvomu u žalosti,
Ki ti prostàrt po tlieh doli
Gàrleć noge vapie: Prosti,
Smiluj mi se po mnogomu
Milosàrdju, ćaćko, tvomu!
Sám spoviedam i netajim,
Velici su griesi moji;
S izprazniem' pošetajim
Pred očima grieh mi stoji,
I nečista i nemila
Sva ostala huda dîla.
Pomiluj me, ćaćko mili,
Ni'esi, ni'esi tvàrda stiena,
Da od griešnika, koi cvili,
Pokajana i skrušena,
Jao, molitvu nećeš čuti,
I od sàrca glas ganuti.
Sladak ti si, i to pozna
Svaka duša k tebi idući
Ako jedna suza grozna,
Ako jedan uzdah vrući
Probie nebo, i izdvori
Malosàrdje tvoje gori.
Ah, besiedom rieč smetena
Nemože izriet, što bi htiela;
Nu ti misao ni'e skrovena,
Ká se 'e u sàrcu mom začela;
Jao, i boles, koja uzè
Za glas uzdah, za rieč suze!«
Skrušen griešnik rečè ovako,
I neckneći k otcu odleti;
Nu ištom na put dobar tako
Krenù stupaj od pameti,
A otac ga blagi srietè
Pun dobrote viečne svete.
Primì od sina ponižena
Molbu, i celov dà mu tada,
I sried dvora razvedrena,
Gdie viek sunce nezapada,
Povede ga rukom svojom,
Da razsladi trud pokojom.
Tuj čiem svietle pàrve odieće
Od čistoće nanj postavi,
I pàrstan mu poda veće
Za zlamenje od ljubavi,
U veselju i u radosti
Hvali božje svak milosti.
I. Gundulić.

Aždaja sedmoglava.
a) Saguntinci.

Saguntinci niegda biše
Koji sebe pogubiše:
Al' to nebi od objisti
Dal' neka se vojska svisti,
Da vojnikom ima slava
Bit milia nego glava,
I da zarad domovine
Vitez slavni sladko gine. —
Pod grad njihov vojska pade
Išćuć da se grad predade:
Al' gradjani svi skočiše
I desnicom sviedočiše,
Da dušmanin neoblada
Nikad, za njih živih, grada.
Pak od pàrsih i od licah
I junačkih od desnicah
Dižu beden na bedene
Okol grada izvedene;
I primajuć smàrtne rane
Vitezovi svoj grad brane,
Dok izvanjske vojske sila
Već bi mnoge pokosila,
I skratila gradu hranu
Potriebitu za obranu.
Kad cviet vojske veće pade
I kad hrane već nestade,
Onda sami žegu dvore
I zidove tvàrdé ore.
Dok od grada nebi ništa
Osim hàrpe i ognjišća.
Pak da svàrha bude bàrže
Svaki britki mač iztàrže;
Te dodajuć tuzi tugu
Drug neprašća svomu drugu;
Nek vitežkom na mejdanu
Svi posàrnu i ostanu;
Voleć da svi màrtvi leže,
Neg dušmanin da kog veže;
Voleć imat màrtvi slavu
Neg' sramotno odnit' glavu.
Sad mi kaži ti Sàrdane!
Jeli tebe slava gana?
Vid Došen.

b) Nenavist.

Tkogod lasno sve vieruje,
Što od šupljih ustah čuje,
Čelo nosi zato šuplje,
Da je tudjim lážma duplje.
Koje manje biva cîne,
Neg gdie sove gniezdo čine;
Jer panjina nezna šuplja
Uzkratiti sovi duplja;
A čovieku razum kaže,
Da se lážma nepodlaže.
Tko vàrtoglav nepostane,
Valja da mu na um pane,
Kad klapićat drugog čuje,
Da mu lahko nevieruje,
Jer tkogodi rad klapiće
Kad izmišlja i namiće,
I laž daje za istinu,
Da obori drugog cînu.
Kad zlo indi drugog kaže,
Valja mislit da on laže,
Doklegodi njem u oči
Od druguda posviedoči.
Tko će indi càrnim zvati
Onog, koga lažac blati?
Psi na nebo ob noć laju,
Kao vuka da gledaju;
Al razumnog nenauče,
Da se nebo u tor vuče.
I dvonoge tako psine
Lâvu čine na visine.
Čoviek koi pravo čini,
Jasan stoji na visini;
Pak psi lajuć kazat rade
Puno mánah da imade.
Ali čoviek od razloga
Vierovati neće toga;
Dali kako tko što làne,
Odmah njemu na um pane.
Da pakleni to pas laje.
Na onoga koi sjaje.
On pak, od kog zlo se veli,
Nek se smieje i veseli;
Što ga tamni nenavidi,
Kad njegovu svietlost vidi,
Mrak od noći zlo neveli
Neg se suncu neveseli;
Tako tamni na tamnoga
Neće vikat druga svoga;
Dal svietloga kada vidi,
Da se taman sad nestidi,
Radi s lažma zamazati,
I za tamnog pokazati.
To je blatnom od starine,
Da u blato drugog rine;
Da je manje neobičan,
Kad je drugi njemu sličan.
Al u sebi tko je zlato,
Što mu škodi tudje blato,
Drugdi njemu nenaudi,
Neg kod tupih i kod ludih,
Kojima se može blato
Za preliepo dati zlato.
Nać se može tko obisan,
Lud, pomaman i nesvisan.
Da i na svog Boga viče,
I njega se psujuć tiče;
Al Bog zato nepogubi
Bogovanja, što sviet trubi.
Ni krieposan neizgubi
Zato kriepost, koju ljubi,
Malovriedni što ga kudi,
I zlo od njeg koje sudi.
Nenavidnim to je milo,
Naopako činit dîlo;
Žive radé pokopati,
A pokojne izkopati;
Onda žive kopat radé,
Kad glas dobar njihov smrade,
A pokojne odkapaju,
Kad za njima biesno laju.
Iskàrnjega kad tko rani,
Nenavidost da nahrani
O krieposti on neradi,
Dal se truje i osmradi.
Nit on po tom dielu sine,
Dal svoj dobar glas ukine,
A pak oni jasno sine,
Koga radi da ukine;
Jerbo ljudi to već znadu,
Nit se varat u tom dadu,
Da se oni nenavide,
Na visini koji side;
A oni je nenavidan,
Tko je sobom malovrîdan;
Jer nad sobom drugog vidi
I pod njim se biti stidi.
Vid Došen.

Rozalia.
a) Noć.

Jur biaše tužna i mukla,
Suzeć rosom, càrno ruho,
Kao za Suncem, noć obukla;
I jur stiže doba gluho.
Nečuje se duša živa,
Muće ptice, muće ljudi;
Sve je niemo, sve počiva,
Što se ob dan čuje i trudi.
Jer oda Sna pritisnute,
Koi noćjom gospodari,
Kano, da su màrtve, šuté
Sve na zemlji žive stvari.
Svi poslovi, premda vîrni
I na službu hitri, muče;
U počinku leže mirni,
Nit tko sieče, nit tko tuče.
Nitko od njih pàrvo neće,
Od postelje da se dieli,
Nego kad jim Zora reče:
»Ustanite, dan se bieli!« 
Iztierane van, pred vrati
Leže Brige; jer u nutra
Uliezti jim Pokoj krati
Do bieloga opet jutra.
Brige, rekoh, leže vani,
Nit u sobu smiu unići;
Nego ako koja urani,
Da poslove tiera k svîći.
Trud umoran, koi znojom
Ob dan lice svoje obliva,
Ili pamet brigom kojom
Mùči, pokoj svoj uživa.
Trud gospodski na mehkomu
Razteže se perju i ziva;
A ubogi na oštromu
Siencu i slàmi opočiva.
Opočiva svatko od dîla;
Jer da trudi bez pristanka,
Smaknula bi tielo sila,
Prie svoga smàrtnog danka.
Zato narav naša mati
Za trud vrieme danka ciela,
A odredi mudrog dati
Noć za pokoj trudna tiela.
Kanižlić.

b) Rozalia kara san i zove zoru.

O lienčino gàrda, snu gluhi! noć prodje
A ti sàrca tvàrda, i gluha nedodjè.
A po zlu pošao, što nehtio, srio,
Kad nisi došao, nit me tiešit htio.
Nit mira imao, nit što ikad snio.
Nit kad zadriemao, nit što jesi, bio.
Nit perja vidio, nit za pokoj znao,
Nemir te slîdio, nepokoj te klao.
Neka ti se svako perce u tàru stvori,
Ili nek te, kako tàrn, bode i mori.
Kamo noćit podješ, nek ti dračje beru,
I kad spavat podješ, š njim postelju steru.
Mak ti nerodio, i ako ti rodi,
Led mu se zgodio, da sav po zlu hodi.
Neka ti ga svega gràd s vietrom povali,
Nek ti još mraz njega u klicah opali.
Sve što čini spati sladko i duboko
Nehtielo ti dati, da zatvoriš oko.
Nek ti u glavi kuje nemir, nek ti buči,
Nek te tuga kljuje, i nepokoj muči.
Svako što imade glas, neka te smeta,
Ni driemat nedade, nakazo prokleta:
Nek te smeta buka, praska, vriska, jeka,
Skripnja, rika, tuka, lùpa, vika zvéka.
Sini zoro, sini; kad me bieži sanak,
Ti mi mrak izmîni vodeć bieli danak.
Tako ti sunašca i danka, o zoro!
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Jeda to san tavni, da na ružah spava,
On moj zlotvor glavni jošter zadàržava?
Tako ti sunašca i danka o zoro!
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Jeda se odîvaš, i kitiš za gorom,
Ili se umivaš rumenime morom?
Što mi se umivaš, liepa i čista?
Što mi neprosivaš, o liepoto ista?
Tako ti sunašca i danka, o zoro,
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Ah, ustani gori, i za svietlost tanku,
Jutàrnja otvori vratca malom danku.
Tako ti sunašca ótvori o zoro!
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Sini, zviezda, koja tebe navieštiva,
Danica te tvoja sivajuć poziva.
Tako ti sunašca, i Danice, zoro!
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Jeda ružičnoga kitiš iza dola
Još Rumenjka tvoga konjica i kola?
Jeda željna ići, na njeg uzdu vàržè,
O kada ćeš stići! kao da čuh, hàrže.
Hoće li mi skoro noć žalostna minut,
Uzdisana zoro, kad ćeš mi prosinut?
Tako ti sunašca, i danka, o zoro!
Nemoj mi sàrdašca kinit, sini skoro.
Ali više puta većma je moguća
Rieč oštra i ljuta, neg molitva vruća.
San u doba gluho, kad po noći prodje,
Kao da je čuo proklinjanje, dodje.
Il mu zora reče, da se k meni digne,
I bàrzo poteče, dok i ona stigne.
Jer kad se umorih uzdišući tako,
Oči mi zatvori, ali neznam kako.
Kanižlić.

Sirotica.

Za zelen vienčac beruć cvietljice,
Prolazi dieva kraj sirotice^[2]:
»Ah mili Bože, da je sad meni
K ružam u onaj vienčac zeleni!
Volila bi tu ma časak stati,
Nego sto godin' na liehi sjati!«
Tako uzdiše željna bez miere.
Dieva ponikne, cvietak ubere,
Do kitnih ružah u vienčac stavi,
Na glavu metne vienčac gizdavi.
S pàrva u viencu nježnoga tiela
Cvietljica naša stoji vesela;
Al čim se sunce više uzdigne,
I žarkim zracim do vienca stigne,
Evo zlo po nju, sirota sahne,
Glavicu skloni, težko uzdahne:
»Ah mili Bože, da lude glave!
Bila sam srietna sried zelen-trave;
Ali me tašta želja zahiti,
Stati uz ružu što vienčac kiti:
Evo me kako ludo poginu'! ...«
Čim to izusti, već i preminu.

***

Koga god u dol namiesti sudba,
Nek ga na goru nevuče žudba.
Stanko Vraz.

1. Cknim = kasnim.
2. Sirotica, cviet, koj zovu Niemci Stiefmütterchen (viola tricolor. Lin.)