Tajna

Iz Wikivira, proste knjižnice besedil v javni lasti
Jump to navigation Jump to search
Tajna
Adela Milčinović
Viri: Ženski svet, letnik I, številka 2, 1923. Str. 30-35.
Dovoljenje: Edit-delete-not encyclopedic.svg Dovoljenje, pod katerim je delo objavljeno, ni navedeno. Prosimo, da izmed obstoječih dovoljenj izberete ustrezno.
Stopnja obdelave: 75%.svg To besedilo je v celoti pregledano, vendar se v njem še najdejo posamezne napake.
Izvozi v formatu: EPUB silk icon.svg epub      Mobi icon.svg mobi      Pdf by mimooh.svg pdf      Farm-Fresh file extension rtf.png rtf      Text-txt.svg txt


Na onim pustima poljima, u koja ljudi prestanu zalaziti čim padnu prve jesenje kiše, onde se sataju.

Kad se navuku teški, sivi oblaci i prospe sitna, dugotrajna kiša, zaokupi Vlastinu dušu neka tiha sreća i radost. To so "njihovi dani" kad mogu da se sastanu bez straha, da će sresti kojega šetaoca.

I danas je bio "njihov dan".

Vlasta u svom sivom kaputiću i jednostavnom šeširu, bez kišobrana, brzala preko Zrinjevca, pa uz železničku progu do mostića, ispod kojega vodi put u Trnje.

Pod mostićem i u blizini, sve je pusto.

Zagledala se u kukuruzovo polje, što je čudno šuštilo, kad bi vetar poterao mnoštvo kišnih kapljica i prosuo ih po onim debelim, oštrim listovima.

Na čase joj bivalo strašno. Kao da će sada noć. A ona je ovde sama. Bojazljivo bi svrnula pogled na stazu, kojom je imao doći.

Zašto je vazda snalazi teskoba i strah, da ga neće biti. A nikada se još nije dogodilo, da bi ga čekala uzalud. Uvek je došao i ako ne tačno. Uvek, kadgod je bio ovakav dan, znao je, da će ga Vlasta čekati.

S kakvom je radošću ona prolazila na te čudne sastanke, na kojima si nisu ni ruke prožili na pozdrav. On dodje, šeću i tada joj on kazuje o sebi, svojima snovima, mislima i mukama, a ona ga sluša i milo joj je, što je kraj njega, što ga može slušati.

A danas, danas je bio i njegov rodjedan.

Dugo je mislila, čime bi ga na taj dan obradovala. Kako se razveselila kad se danas nebo naoblačilo i prosula kiša. Sastaće se, pa će biti veseli, veseli. Barem na čas.

Sad ga je ugledala. Nije ga još mogla prepoznati, bio je predaleko, ali je osećala, da je to on. Laka joj rumen zalila lice s neke radosti, a došlo joj na jednom, da bi se morala sakriti. Ni sama nije znala zašto. Tako joj postalo čudno.

Bio je već posve blizu. Zaželela je, da mu podje u susret, da mu pružiruku i reče.... Što da mu reče? U mislima je došla do njega i rekla mu: tako sam vesela. A on nije ništa pitao. Pogledao ju je, a tako pogledao, kao još nikada. A ona je shvatila, da je i on veseo i sretan. Kod te je pomisli naglo obli rumen, smešak joj sinu na usnama i kao da je to smelo, svrne pogledom, pa se zagleda u polje.

Još dva koraka i on stajaše pred njom. Pogledao je, opaziu njenu smetnju i učini mu se, da se ona od njega odvrnula.

- Što je? Zar sam puno zakasnio? - Ne, niste.

Crte se njegova lica naglo izmenile, zategnule, kao da ga nešto zabolelo.

- Da što ti je? Zar je tko bio ovde? Napastovao te možda? No, reci brzo, daj. Vidiš, da sam nestrpljiv. - Nikoga nije bilo, i nije ništa; mirno odgovori Vlasta. - Kako da nije, kad vidim, da jest! Zašto ne ćeš da rekneš? Jesi li koga videla? sve nestrpljivije i žešće će on. - Nisam.

Svrnula je pogled na njegovo lice. Bilo je sasvim izmenjeno. Neugodne teške misli zasenile ga, gonile se jedna za drugom.

Šutnja.

On ju uporno gledaše. Njen brzi odgovor nije dopuštao sumnje, a ipak se njemu činilo, da je sasvim dobro vidio, kako se odvrnula od njega? Nije moguće, da se prevario. Zašto se odvrnula? Zašto je porumenila? Oni su se već toliko puta sastali, pa se ona nikad nije rumenila ni odvraćala od njega. Zašto baš danas?

- Zašto mi tajiš, kad je tako očito, da ti jest nešto? - Kad mi nije ništa, tiho odgovori Vlasta, uverena već unapred, da je uzaludno svako uveravanje.

I opet šutnja.

U daljini leskala se nabujala Sava. Vlasta je gledala i činilo joj se, da se valja poput velike site zmije. Nekakova tuga legla joj na dušu. Htela bi zaplakati, zaridati u sav glas, pa se baciti licem na tu vlažnu travu.

Zašto je on takav? A ona ne može ništa. Oseća gotovo bessvesno oseća, da ga nešto muči, razapinje. Ne samo sada. Uvek i uvek. Htela bi mu pomoći. Htela bi to iz sve duše, a ne zna kako.

Skupila je svu svoju snagu, digla pogled k njemu i tiho ga prihvatila za ruku. Bilo je to prvi put.

Pogledao ju na čas:

- Što je Vlasto? Mislio je, da mu sada želi reči ono, što mu taji i napeto je čekao njen odgovor.

- Molim vas, rekla je iskreno jednostavno. - Ah, pusti to! I korakne naglije. A tada, kao da je isti tren požalio svoje reči stane i upita toplim glasom:

- Slušaj, Vlasto. Reci me,zašto me voliš? Samo to mi reci.

Njene su ga reči toliko iznenadile, tako su došle neočekivano, da on nije mogao nego dovesti ih u neku daleku vezu s njegovim pitanjem. Učinilo mu se, da ga ona hoće nekuda odvesti, odvrnuti od onoga, što ga je tako zaokupilo. Ili kao da se hoće radi nešta izpričati, nešto zabašuriti. Ali što? Što?! .... Mislio je, da će iz njenega odgovora moći bar naslutiti. Barem nešto, što bi ga moglo umiriti. Čemu je baš sada, neupitana, ovako odjednom priznala, da ga voli?

.... Zašto? pitala se Vlasta. Zašto ... Ona nije o tome nikada razmišljala. On je bio jedini čovek, kojemu se s poverenjem približala - uz kojega bi mogla boraviti dane i noći bez straha.

- Reci, Vlasto, zašto me voliš? Što je na meni takovoga, da te privlači? Kakav ti se ja pričinjam?

Govorio je sve upornije, nestrpljivije, a u glasu se već javljala razdražljivost.

Silila se, da mu odgovori, da ga umiri. A bilo joj tako teško.

A on je sve razdraženije ponavljajo: Zašto me voliš, zašto?

To ga je pitanje mučilo. On nije mogao verovati, da bi ga itko mogao voleti, ikoja ženska. On nije ni jedne poznavao, osim onih kupljenih. Navikao je gledati sve crno i uvećano. U sebi nije nalazio ni jedne dobre ni lepe crte. Kad bi mu na čas došla kakova lepa misao, on bi je sam razrovao. Njegova vazda nemirna priroda, sve bi raščinila, razorila. I najlepše, on bi u jednom času sam uništio.

- Volim vas, jer ste nesretni.

Pogledao je začudjeno.

- Jer sam nesretan? Tko ti je to rekao, Vlasto? To nije istina. Tko ti je to kazao? Kako ti to znadeš? - Tako. Znam. - Nije istina. Vlasto. Kako bi me ti zato volela. Reci, reci, zašto me voliš? Pa i ako je istina, da me voliš zbog toga, jer sam, kako ti kažeš, nesretan - zar je to jedini razlog? Zar me samo zato voliš? Ne, ne, ovakovi ljudi kakav sem ja, ne mogu nikoga radovati. Ja to znam. Znam pozitivno. Kako bi čovek mogao voleti trn, koji mu se zabada pod kožu. Ja tebe mučim. Ja vidim, da te mučim, ali ja ne mogu inače. Reci mi pravo, reci mi iskreno zašto me voliš? - Ja ne znam. Volim vas. - Ali zašto? Što voliš u meni? - Što? Volim vaše oči.... i kosu.... i ruke... vaš glas volim, govorila je neprekidno, gledajući uporno u daljinu.

Bilo joj je, kao da to ne govori ona, da to nisu njene reči, njen glas. Kao da sluša onoga predavača, kojega je jednom slušala na sajmu u nekoj panorami. Držao je u ruci umetno srce, rastavio ga i tumačio: ovo je leva kletka, ovo desna. Svaka se deli opet u dva dela. Ovo su žile odvodnice, ovo dovodnice itd.... A srce, srce, gde je srce? pitala se Vlasta. Ono srce, što tako često čezne za nečim nepoznatim, što se grči od boli i dršće od radosti?

I dok je sada odgovarala na njegova pitanja, osećala je u isti tren čim bi koju reč izrekla, da nije kazala istinu. U onom trenutku čim je prešla preko njenih ustiju, čim više nije bila samo njena besvesna slutnja i osećaj, nego je poprimila neki oblik, boju i glas, u onom je trenu i umrla. A ona se ipak silila, da govori dalje, da se on opet ne razdražuje.

A on nije prestao pitati. Kao da hoće raskriti, raskidati sve do kraja. Njene je tvrdnje pobijao tolikom vatrom, takovim uverenjem, a u isti je čas molio, da govori dalje,

Govorila je sasvim automatski. Bilo joj tako tužno i bolno, kao da se sa svakom rečju trga list za listom sa nekoga dragoga drvca, koje je dugo negovala u zabiti. List za listom i drvce će stajati pusto, golo i ne će ga više biti. A to drvce bilo njeno najmilije, njeno jedino. A sada evo, trga mu se grančica za grančicom, runi list za listom, nečujno, nevidljivo i brzo.

Niz lice kliznula joj suza: jedna, dve i mnogo, mnogo suza.

On ih nije opazio.

Tek kad se više nije mogla suspreći, nego je glasno zajecala, pogledao ju je i kriknuo:

- Što ti je?! Gospode! Što ti je!

Bio je više nego siguran, da Vlastinu dušu nešto užasnoga tišti, nešto mu ona ne može da poveri. Bilo mu je težko. Najvolio bi, da ga nestane, samo da nije tu. Zakoračio je naglo, široko i išao tako brzo sve do reke.

Kad ga je Vlasta dostigla, našla ga je sedećeg na nekom panju, koji je Sava izbacila na obalu. Bio je mnogo mirniji i kao da je u sebi stvorio neku odluku. Prizvao ju k sebi i prihvatio za ruke. - Slušaj, Vlasto, hoćeš, pripovedaću ti jednu pripovest? Davno već, što sam je čitao i ne sećam se je potanko, al hoćeš li, pripovedaču ti je onako, kako znam?

- Da, molim.

Zagledala se u Savu. Bila je žuta, nabujala. Po njoj je plivalo koje kakvo granje, drvljem daske. Nedaleko bio je o vrbu privezan mali čunj koji se bori sa valovi, da ga ne otrgnu i ponesu. Nad njima su šumile topole, a iz daljine, tamo sa druge obale, dopirao šum šume. On je pričao: ... "daleko negde našao ju je i uzeo k sebi na brod. Nije znao njenog imena, nije znao odakle je, ni što je. A voleli su se jako. Ona je volela njega svakom žilicom svoga tela i duše. Ali samo jedno mu nije bilo dopušteno: Nikada nije smeo pitati za njanu prošlust"

- Slušaš li, Vlasto? - Slušam. - Pa što misliš? - Ništa. Slušam vaš glas. - A čuješ li što govorim? - Da.

".... a on toga nije moga podneti. Grizlo ga i peklo i nije mogao šutiti. Kad bi držao njenu ruku u svojoj, kad bi se igrao njenom kosom, vazda bi se javljala ta misao na njenu prošlost i on bi morao poveći od nje, da je ne muči svojim pitanjima."

- Čuješ li me, Vlasto?!

Potresao je njenim rukama, koje je još uvek držao u svojima, kao da ju hoće probuditi od sna. A ona nije maknula glave, nije ga pogledala. Pogled joj bludio po suprotnoj obali. Naokolo šume uhvatila se maglica i obavila drveće, ko tananim plaštem. Stao se spuštati mrak.

- Čuješ li me, Vlasto?! - Čujem. Pričajte dalje.

".... a kad više više nije ni to koristilo, onda je došao k njoj i rekao joj: Ti znaš da te ljubim neizmerno, da te ljubim do ludila - ali ja toga više ne mogu snašati. Reci mi, zaklinjem te našom ljubavlju, reci mi, gde si bila prije nego što sem te ja našao. - I slušaj, Vlasto, ona mu nije odgovorila. - U tom se času bacila u more."

Čekao je časak, a kad je ona jo svjeder šutila, zapita je mekim glasom:

- Što veliš na to, Vlasto? - Ja? Ništa.

Pogledala ga je. Njegovo je lice izgledalo tako dobro, kao još nikada, a oči je upro u nju, kao da nešto isčekuje. Bila je sretna, što ga vidi takova.

- Što je ono oko šume? upita veselo i pokaže rukom. - Koje? Ono sivkasto? To je magla, odgovorio je razočaran. - Lepo je to. - Što je lepo? - Ona magla i šuma. - A što veliš na ovo što sam ti pričao? Sve se više morao siliti, da ostane miran. - Ništa. - Kako ništa! Zar me nisi slušala? - Jesam. Ali ne znam što da reknem? Tako je tužno.

Bilo joj teško govoriti. Sve oko njih bijaše tako lepo, da bi ona to volela gledati ovako šuteći s njim rukom o ruku. Stali se javljati nekakovi čudni meki glasovi, kao da je sve oko njih oživelo nekim posebnim životom.

Topolini se listovi tiho doticali i šuštali, kao da neko prolazi prstima kroz nečiju meku kosu. Šuma se sve više zavijala u maglu, a iz nje dopirao neki šum, jedva čujan, ugodan ko glazba u snu. A Sava je tiho klizila napred i nestajala u daljini.

- Što misliš, Vlasto, zaštose ona utopila? - Ja ne znam. - Zato, jer je imala na duši neku strašnu tajnu, možda kakav greh koji nije mogla nikome poveriti.

Vlasta je šutila. Nije znala što da mu na to rekne. Zašto joj je pričao tu priču? Zašto je sada toliko muči, da mu rekne što misli o njoj?

A on se nekako zlorado nasmejao. Bilo mu je, kao da to nije njegov sneh, kao da ga netko drugi sili na to, da je još više muči, da joj rekne nešto surova.

- Ali što bi ti, no, reci, što bi ti učinila, da si bila na njenom mestu, da si ti kao ona; no, da, da si ti to .... govorio je istim onim zloradim smeškom i gledao ju čudno, čudno .... - Vi dakle mislite, da sam ja ....

Gledala ga začudnjeno, prestrašeno. Oči joj bile suhe, reč joj zapela u grlu.

On je zašutio. Osetio je, da ju je teško uvredio, da je nešto lepo razorio. Ali Vlasta nije njegove reči shvatila kao uvredu. Bilo joj je tek jasno, da je ovo njihov poslednji sastanak, da si postadoše tudji; tudji više, nego kad se prvi put videše.